Партизан још и добро прошао

Још једном је Партизан прошао као бос по трњу у фудбалском „вечитом дербију”. Без обзира што је у комшилуку изгубио с 3:0 још је и добро прошао, пошто је пораз могао да буде много тежи. На његову срећу голман Милошевић је у неколико наврата сачувао мрежу када је изгледало да му нема спаса.

Могу „црно-бели” да се вајкају што нису искористили пенал, што им је поништен погодак, што су се у првом полувремену добро држали до његовог самог истека, а у другом прилично брзо примили други гол... Али, и да је све то било по њиховој жељи тешко би, руку на срце, избегли слом.

Партизан плаћа цех што нема игру! И то траје много пре него што је изнебуха за његовог тренера постављен Ненад Стојаковић. Немоћ се видела и код његовог претходника и то не само у Шапцу кад је гекнуо о ледину на првом кораку у Купу Србије, ни одмах потом кад му је Чукарички узео меру (4:1). Благојевић је преузео Партизан када би се ретко ко усудио и, без обзира што је било и блиставих издања, ипак се завршило као поткивање мртвог коња.

У Хумској одавно не припремају стручњаке, који ће да преузму тим и да га воде по неким клупским смерницама. А ни играче. За младост тима, којом се ове сезоне хвале, не може да се каже да је смишљено опредељење, него је изнуђен потез изазван беспарицом. Чим им се указала прилика ове зиме су довели тројицу ветерана (један од њих је Немац), али су кола кренула низбрдо.

Партизан нема ни неопходне типове фудбалера. Појединачно и нису лоши, али у њиховом ансамблу има превише истих инструмената. На пример, средњи ред, кључна формација у фудбалу, је без играча, који ће 90 минута да „оре” и кида противничке замисли, нема „везисте” у чијим ће ногама лопта да буде на сигурном, нити да је задрже колико затреба... Крила се, уместо да иду напред, пробијају с лоптом назад. У задњој линији је годинама „промаја”, па чим супарник пређе центар настаје пометња. Нема ни пуцача од кога би голмани стрепели, нападачима нема ко да створи шансу (А. Костић се сјајно снашао после пенала, али, авај, мали преступ), него до голова долазе углавном захваљујући крупнијим или ситнијим превидима њихових чувара.

Нишком Радничком, који се бори за опстанак, не да нису гол дали, иако су већи део утакмице имали играча више, него практично ни шансу нису створили. У Сурдулици им се посрећило да из наивних покушаја преокрену против Радника, као и да потом, код куће, и против Спартака, са зачеља табеле, стекну два гола преимућства, али су у оба случаја стрепели до краја утакмице. Чему онда да се надају против Звезде, мада је досадашњи тренер уверавао да иду на победу?

Јуче је клуб окренуо нов лист и врућ крумпир из Стојаковићевих руку пребацио Дамиру Чакару, свом бившем „бомбардеру”, и Ђорђију Ћетковићу, који је дуго у стручном штабу. Спортски је да се надају да ће да буде боље, али тешко да њих двојица имају чаробан штапић да испуне жеље, а и могу ли преко ноћи, ако и знају шта треба да поправљају, да то и усаде својим играчима у главу.

Много је, наизглед, ситних појединости, које би требало да зна сваки школовани играч, али их се не сети кад треба. На пример, Вукотић може да буде врло користан у нападу, а у одбрани је само присутан. Катаи га је два пута „обрнуо на петопарцу”, после чега је Звезда повела. То се не би десило да Вукотић зна у шта треба да гледа кад напада противничког играча. Олакшавајућа околност је што то ретко ко и зна.

Друга је ствар, међутим, што је баш он извео пенал. Начин на који је изигран после чега је пао први гол морао је да остави неповољан траг на његову психу, па није требало да играч под таквим оптерећењем преузме задатак да свој тим вади из вртлога. Психички терет није издржао ни Марадона против Југославије на „мундијалу” 1990, па му је Ивковић ухватио „живу лопту”, ни Мијатовић кад су пуцани пенали у финалу Купа СРЈ против Звезде 1993. и против Холандије на „мундијалу” 1998.

Код другог гола не само што су чувари оставили Арнаутовића да неометан на 20-ак метара од гола прими лопту, него нису ни кренули на њега кад се спремао да шутира. Кад одбрамбени играч окрене леђа плашећи се, ваљда, да га не заболи ако га лопта погоди, треба да се запита да ли је одабрао прави спорт. Или, како је могуће да на лопту у прилично високом луку, испред Партизановог петерца, главом удари ониски Костов?

Пенал јесте досуђен по правилима, мада није ни „мирисало на шансу”. Костов је неопрезно „пустио” ногу, а слично је испао наиван и Елшник, када је прошле године „поткачио” Натха, па је Николић у финишу утакмице донео Партизану бод (3:3). Упркос томе што је имао челичне нерве, који би сада и те како добро дошли „црно-белима”, био је непотребан Благојевићу, па се тражи центарфор.

Тренери су непрекидно на жеравици и ако клуб неће да им хлади ужарено угљевље под ногама, понеки пут они сами скоче да се склоне. Ето, Александар Станојевић, који се доказао баш у Партизану, изгубио је пре годину и по од Црвене звезде с 4:0 и дигао руке.

Сви се позивају на рад и да је тајна успеха у томе. Тачно, али рад може да буде и наопак. Партизан већ дуго исто ради и чуди се зашто је исход увек исти. Јесенас му је ветар дувао у једра, али врзино коло му не да да исплови.