„Албанизовање” српских светиња

Низ напада на Српску православну цркву и српски идентитет, то јест духовно и културно насиље на Косову и Метохији подебљан је недавним обијањем и оштећењима цркава у Добротину и Горњој Гуштерици. Овај злочин изазвао је реакције надлежних, али и стручне јавности, која упозорава да се осим физичке борбе води и она на плану тумачења и присвајања историје.

Професор Филолошко-уметничког факултета у Крагујевцу, историчарка уметности и експерт за српску средњовековну баштину Јасмина Ћирић говорила је о овој теми за РТС и, том приликом, истакла да напади на цркве и верске објекте на КиМ јесу нови али да је тактика која се примењује на терену стара и добро позната.

Објаснила је да овде није реч само о криминалним радњама већ и о озбиљном кршењу Закона о заштити културних добара Републике Србије и међународног права, додајући да сваки напад на задужбине, било да је реч о средњовековним споменицима било објектима новијег датума, представља напад на културну и верску баштину СПЦ.

Метод напада може се пратити кроз дугу историју, каже Ћирићева подсетивши да се управо ове године навршава 45 година од пожара у Пећкој патријаршији. Пожар је био подметнут у ноћи између 15. и 16. марта 1981. године, у време ескалације кризе на Косову и Метохији. Потом су уследили догађаји 1999, доношење Резолуције 1244 и каснији мартовски погром 2004, када су бројни споменици тешко оштећени или уништени.

Уништавање материјалних трагова

Професорка Ћирић указала је на то да „у самој Резолуцији 1244 не постоји посебан члан који се односи на заштиту културних добара”, механизми заштите јачани су тек након великих разарања. Она процењује и подвлачи да физички напади често иду руку под руку са покушајима ревизије историје, наводећи као пример покушај преузимања цркве у Ракиници код Подујева, уништавање остатака храма Богородице Хвостанске, „Мале Студенице” коју је као епископију установио Свети Сава.

– Када се уништи материјални траг, отвара се простор за промену наратива – објашњава Ћирићева, наглашавајући значај архивске грађе и документације, попут цртежа архитекте Милоша Секулића који се чувају у Београду.

Подсетила је на несрећу коју су задесиле фресака у Богородици Љевишкој и Грачаници током погрома 2004. године, када су оштећени и ктиторски портрети краља Милутина са јасним натписима о његовој владарској титули.

– Када се запали ктиторска фреска, јасно је да је реч о покушају брисања историјског сведочанства.

Промена историјског наратива се врши „албанизовањем” и „косоваризовањем” српских светиња.

Професорка Ћирић указала је на то да на појединим универзитетима у Приштини делује историографска струја научника која уз подршку дела међународне академске јавности настоји да српску средњовековну баштину представи као део другачијег културног контекста. Објаве на друштвеним мрежама у којима се Грачаница представља као „албанска базилика” коју је наводно обновио краљ Милутин, само је један од примера.

– То је та „косоваризација” – када се егзактни научни подаци замењују конструкцијама које немају утемељење у изворима.

Професорка Ћирић оцењује да међународна јавност није довољно упозната са стањем на терену чак иако су поједини споменици под заштитом Унеска. Делегација Србије у међународним институцијама улаже напоре, али је неопходна боља координација, а један од кључних корака, према њеном мишљењу, било би снажније повезивање Министарства спољних послова, Министарства културе, верских институција и научне заједнице.

На крају, професорка Ћирић је посебно нагласила значај објављивања научних радова о овим питањима на светским језицима.