Методологија једног текста

Тодор Куљић, професор Филозофског факултета у Београду, објавио је текст „Умирити борбене прошлости” („Политика”, 20. јануара), занимљив по теми и неким својим констатацијама. Овде ћу се задржати само на неким његовим слабостима које су добрим делом методолошке, али и садржајне природе.

Основна Куљићева теза је да треба критички превазићи „борбене прошлости”, укључујући и „грађански рат сећања” („ваљда сећање на грађански рат”). У том циљу, потребно је образовати неку врсту „заједничког одбора” (мој термин), који би се састојао од српских, хрватских и бошњачких хуманистичких интелектуалаца, који би подстицао „алтернативну културу сећања”.

Тако се говори о „искључивости хегемоног службеног конзервативног националистичког истицања изворног и неупоредивог злочина других нација”.

На кога се то мисли? Да ли у све три државе, Хрватској, БиХ и Србији влада овакав службени конзервативни национализам или само у неким? Да ли су Додик и други српски руководиоци у Републици Српској носиоци таквог национализма или су то пре свих Харис Силајџић и још неки муслимански руководиоци, који сматрају да је Република Српска „плод српског геноцида”. Још већа методолошка слабост, у ствари централни недостатак Куљићевог текста, јесте свођење научног истраживања и научне објективности посебно на идеолошку неутралност, која му омогућава да не користи стварне аргументе за своје гледиште. Он критикује све национализме као једностране и погрешне, а да при томе не осећа обавезу да излаже конкретне аргументе у прилог својим тврђењима.

Тодор Куљић пише: „Не треба крити чињеницу да су Бошњаци у последњем рату највише страдали, али ни да су Срби претрпели највећи прогон”. Он ту стаје и не пита се ко је започео рат у БиХ, ко се за њега припремао? Да ли су пре почетка оружаних сукоба Срби изнели свој „православни програм” идеолошке искључивости и националне агресивности или је то учинио Алија Изетбеговић у својој исламској декларацији? Да ли су Срби убили старог свата у муслиманској колони у Сарајеву, што се сматра почетком оружаних сукоба, или су то учинили муслимани убивши српског свата?

Замена научног истраживања и научне објективности посебно са идеолошком неутралношћу којом се Куљић издиже изнад свих национализама омогућила му је да направи још већу методолошку погрешку – да збивања између југословенских народа у прошлом рату и касније посматра искључиво у оквирима бивше Југославије. Као да се све то дешавало у неком херметички затвореном простору.

Па ипак, овај поступак да се дистанцира од свих југословенских национализама, да се апстрактно идеолошки уздигне изнад њих, Tодор Куљић не спроводи увек до краја. Он потпуно игнорише чињенице које се односе на историју српског друштва, на то да је уведена строга међународна изолација, да су неке западне државе прогласиле српски народ (не само Слободана Милошевића) главним, чак јединим кривцем за грађански рат. Уместо да анализира односе западних држава према Србима, што је као научник био дужан, он потпуно игнорише НАТО-бомбардовање Србије и одузимање Косова. Цео овај комплекс догађаја и посебно непријатељско понашање западних држава Куљић своди на једну крајње ироничну и увредљиву реченицу; „Иако су Срби у Холивуду све чешће негативци, свет се не врти око Срба или око Косова”.

професор универзитета