Да ли иранске ракете заиста могу да погоде Европу

Током година, Иран је развио снажан арсенал за даљинско циљање својих непријатеља. Ово је директна последица рата са Садамом Хусеином у Ираку 1980-их. Од тада, његови инжењери, уз помоћ Кине, Русије и Северне Кореје, развили су системе који су касније коришћени у рату са Израелом , али и за циљање Курда и белуџијских побуњеника у Пакистану. Штавише, испоруком неколико лансера и дронова пријатељским милицијама (као што су Хути у Јемену), тестирали су возила у стварним борбеним условима. То им је омогућило да ажурирају и модификују своје системе, пише италијанска „Коријере дела сера”.

За Техеран, ови системи су неопходни јер представљају најбољу одбрану, омогућавају му да одговори на било какве нападе и држе под контролом америчке базе и циљеве у региону.

Прва категорија ракета састоји се од ракета кратког/средњег домета : крећу се од 300 километара за „Шахаб 1“ до 1.000 километара за „Дезфул“. На вишем нивоу, постоје „експлозивне направе“ помоћу којих су „Пасдаран“ способне да досегну циљеве у домету између 1.300 километара („Шахаб 3“) и приближно 2.000 километара за „Хораманшахр“.

Вероватно је да је Доналд Трамп, када је говорио Конгресу о оружју које прети Европи, мислио на овај модел, наводи лист:

 „Према речима стручњака, може досегнути територије југоисточне Европе (на пример, Грчку и југ Италије) ако се лансира из западног Ирана . У ствари, министар спољних послова Абас Аракчи је прецизирао да је домет ограничен на 2.000 километара и негирао да ракете могу досегнути територију САД.

Распоређивање је завршено крстарећим бродовима , укључујући и Soumar (2.000 км), и великом серијом камиказе дронова, који се више пута користили.

Револуционарна гарда је створила низ добро заштићених бункера и склоништа у западном и централном сектору , а такође је и „распршила“ ракете: то је како би се осигурало „преживљавање“ у случају непријатељских напада. Најмање пет (познатих) локација је створено унутар планина где су смештени лансери.

Током јунских сукоба са Израелцима и Американцима, многа постројења су претрпела штету. Бомбардовање је онеспособило бројне ратне фабрике, погодило центре за производњу мотора и чврстог горива и уништило фиксне и мобилне рампе. У наредним месецима, Иранци су радили на надокнади губитака.

Техеран је наводно купио нову опрему од Пекинга (поново за развој горива) и близу је договора за противбродске ракете CM 302 како би се супротставио америчкој армади. Незваничне процене указују да Пасдаран има најмање 2.000 ракета, док је процењени број лансирних система 200-260, под претпоставком да су успели да набаве компоненте. Али и на овом фронту, Исламска Република има велико искуство у заобилажењу ембарга, контрола и међународних препрека коришћењем извора трећих страна.

У борби против Израелаца, Револуционарна гарда је у неколико наврата показала да може да пробије противракетни штит јеврејске државе, који је теоретски један од најсофистициранијих на свету и интегрисан је са америчком мрежом за надзор.

Неки посматрачи сматрају да су „бојеве главе“ релативно прецизне, али то не умањује њихову стратешку вредност. У текућим преговорима, Вашингтон је, такође се осврћући на забринутост Тел Авива, затражио од Техерана да смањи оперативни домет ракета и смањи свој арсенал. Ајатоласи су ове услове увек званично одбацивали. Због свега тога, западно оклевање је разумљиво.