Националисти јуре последњи круг

Прича о разлозима лоших односа међу државама Балкана, републикама бивше Југославије, нужно би нас одвела у историју, и то дубоко. Ипак, довољно је подсјетити се на драму у задњој деценији прошлог вијека, на разлоге који су довели до највеће трагедије у Европи послије Другогсвјетског рата и покушати дефинисати оне који су о несрећи сањали, објављивали касније награђена пјесничка дјела о спаљеним градовима које су сањали и, нажалост, сан им се остварио. Треба подсјетити да је тада Балкан из визуре рационалног свијета произвео чист вишак историје потпуно непотребно, толико да га ни данас, послије десет година, не може до краја конзумирати.

Како до бољих односа? Тешко. Унутрашња истина сусједних држава је различита и конфронтирана. На овом малом простору обликовале су се, да ствар буде жалоснија, као рјешење проблема националне државе, са амбицијом не само конфронтације „конститутивних народа у свом саставу“, него изазивања нових глобалних поремећаја. Шта је БиХ него ново потенцијално жариште. Шта је Македонија него држава у којој нијесу умрле идеје да буде трансформисана у националну федерацију. Националисти очигледно нијесу још стигли до циља, трчећи посљедњи круг. Шта је Косово него доказ чиме се завршава дијалог оних који наступају са национално максималистичким циљевима. Све личи на „великог брата”, потенцијалну несрећу. Разлике у државама, у њиховој организацији, проблеми које имају су лимитирајући фактор за успостављање бољих односа међу државама. Укратко, докле год националне и националистичке, профашистичке и фундаменталистичке странке, у свим земљама без остатка, не буду смјештене у фусноту политичког живота сваке државе појединачно, све док се не афирмише грађански умјесто етничког национализма, јурићемо властити реп, бићемо на почетку.

Нијесу ово једини разлози за лоше односе, бар међу неким од држава. Односи, рецимо, између Србије и Црне Горе нијесу добри, јер се у Србији, бар у једном добром дијелу те велике државе, и даље политика води, наслоњена на митомански, гусларски, патриотски десетерац, док се у малој Црној Гори историја и национални фолклор покушавају да цијене и вреднују до мјере потребног, а да се нација навикне на европски језик и комуникацију.

На овим просторима се живе оновремени стереотипи. И даље прича о „матичној држави“, о потреби да мајка размишља и брине о својој дјеци, расутој по свијету, заборављајући да поштује и границе и право држава гдје живе њена дјеца, да од дјеце очекују да буду коректна према самој тој држави. Већ поменути однос Србије и Црне Горе, нажалост, илустрација је наопаког. У Црној Гори не фали избора. Али, не фали ни директног мијешања српских националистичких странака из Београда у црногорске изборе. Треба одбранити „своје“ на измишљеној тези да су угрожени до мјере да им мајка мора притећи у помоћ.

Прије неколико мјесеци, на међународном скупу, гдје су Енглези упозорили Балканце да европски вокабулар не познаје „матичну државу“, први су реаговали представници Албаније, ријечима да Албанци у Македонији, на Косову и у Црној Гори треба да поштују државе у којој живе и да Албанија нема намјеру ван заједничког напора са тим државама да се Албанцима очува културни идентитет, да било шта друго ради „да би помогла својима“. Други присутни отћутали су упозорење Британаца, које су подржали представници свих присутних међународних организација. Смјестити, дакле, националисте процесом демократизације, али енергично и непоколебљиво, у 10 одсто утицаја на политички живот, основна је претпоставка да се може кренути у боље односе, у рјешавање свих отворених питања.

Француска има Ле Пена, Русија Жириновског, Аустрија до јуче Хајдера. И сви су они дио политичког фолклора поменутих држава, као екстремни националисти. Шта је са СРС у Србији, са проусташким странкама у Хрватској, македонским и албанским националистима у овој држави, партијама наводно српског блока, са четничким војводом у Црној Гори на челу? Из избора у изборе, или добијају изборе, или жестоко ремете афирмацију ровитих демократских структура.

Народ има одговор на све ово. У Црној Гори виц:сједе хрватски, српски, албански... националисти, доказани бранитељи свога и још доказанији „аспиранти на туђе“, и црногорски предсједник. Дошла златна рибица и понудила да свима испуни по једну жељу. Онај из Србије пожелио да нестану неприхватљиви Хрвати, националисти и великодржавни сањари, Хрват пожелио да нестану великосрби, Албанац пожелио... Рибица дошла до Црногорца, и на његово питање „гдје одоше сви ови“, одговори –испунила сам им жељу, а шта ви желите, добија захтјев „па, кад њих више нема, ја бих попио један капучино, уз чашу свјеже воде”.

Члан Председништва ДПС Црне Горе