Модернист, ђиласовац, западњак

Радослав Војводић (1935), песник, романсијер, есејиста, антологичар, аутор збирки: „Балканске симфоније”, „Одисеј из Србије”, „Пред собом на коленима”, „Унутрашње светлости”, „Двојник из Кнез-Михаилове улице”, „Светлост неовдашња”, романа: „Кнез Таме”, „Јавни заводник”, „Кјеркегор у кочијама”, „Тавнина”, „Ђурђевдан”, књига есеја: „Судбина уметника”, „Обасјање Чудотворне Иконе”, „Христова мисија”, објавио је недавно нови роман „Разбојник”, у издању „Чигоја штампе” и „Социјалне мисли”.

Аутор говори о једном идеолошком времену, о хапшењу групе студената, истомишљеника, противника режима, 1955. године. Али, ово је, истовремено, и роман о вечитој дилеми: Христос или Разбојник? Да ли су били срећнији или несрећнији народи, и појединци, који су се радовали што је разапет Христос а не Разбојник? Као лајтмотив провлачи се музичка тема из филма Лиме Барета „Разбојник”, који је игран у београдским биоскопима 1955. године.

Реч је о аутобиографском роману. И Вас су, као студента, хапсили?

Водио сам, на првој години студија књижевности, онда чувену књижевну трибину „Четрдесетпетицу” на Филозофском факултету, и те године, баш на Божић, 7. јануара, имали смо књижевно вече, нас шесторица младих песника, а гост је био већ познати Либеро, Слободан Марковић. Сала препуна, као и увек. Стоји се у ходницима. Гужва. Читам последњи, као водитељ, и још нисам завршио, кад устаје и прегласно виче наш другар са групе, Б. З., последњи југословенски амбасадор у Индонезији: „Ђе сте, комунисти”? Настаје паника. Пометња. Један за другим јављају се студенти са разних факултета, сви из Црне Горе. Чује се: Скандал! Требало би га стрељати... Ухапсили су ме док сам, са индексом већ предатим, чекао да полажем предвојничку обуку. „Марица” нас је чекала у Улици Вука Караџића, насупрот данашњег ресторана „Пекинг”.

Констатујете да вас нису узалуд хапсили. Били сте бучни и хтели сте нешто друго. Колико је то друго и данас далеко?

Наравно, то је увек тако. Невиних нема, можда је био у праву Карађоз у најбољој Андрићевој књизи „Проклета авлија”. Јер ја сам још у гимназији у Прокупљу, први пут у петом разреду – „згрешио” и заувек схватио да са политиком нисам у сродству. После мог предавања о Кинеској револуцији, а био сам агитпроп школског комитета и секретар петих разреда, сменили су ме, запамтио сам то, уз речи: „Није ово амерички сенат да говори ко шта хоће”. И поново у седмом разреду, када сам водио литерарну секцију, после читања моје приче „Нова година”, у којој су делићи и најава „Сијања на мосту”, у роману „Разбојник”.

Неки од бивших комунистичких заточника сада су загрижени слободари?

То и јесте судбина неслободних, неаутентичних личности. Заправо тужњикаво изгледа када видимо наше другаре, пријатеље и ине – који бејаху страсни приврженици компартије, као и њених органа управе, како данас, у премјенама (по Вуку Караџићу) жестоко негирају оно чему бејаху оданици. Поданици! Колике се књиге исписују таквим поводима! Што и на овом брдовитом или плаховитом (како се на Западу пише) Балкану заиста показује не само комплексе ниже вредности него и предвидљив заостатак у просвећености! Отуда су они познати нам „комунистички заточници”, сада у првом плану, не само у медијским и нападним појавама, него и у „исписивању сопствених јада јаданих”, којима се оправдавају. Да ли добро спавају?

Какав је положај уметника, и интелектуалаца, данас?

Уметници данас! Па, они који су прихватили да служе поретку и у првим су редовима формирања разних странака – поуздан је то знак да не припадају свету идеја, иновација и друкчијих, особених духовних светова. Оданици и вазда употребљиви, вероватно и лакше проживљавају ове тегобне године и – транзицију. Али, ако има у њима и некакве црте даровитости или искре различних „цветова зла” или имагинарних орлова у стрмоглавом лету – сигурно је да пате. Ако их је, у времену колаборације, већ „захватила” Јунгова „сенка инфериорне личности”, они почињу да се, скривајући се у рупама, обасипају разним лековима у виду измаштавања или речи, или боја, или тонова, онога већ изведеног уметничког блага које, у варијацијама на исту тему, злоупотребљавају. Па, данас је то толико јасно! Премало је одабраних, који издржавају да носе терете доба, верујући у себе и свој, по Бодлеру, „деспотски идеал”!

Дилему: Христос или Разбојник, остављате отвореном.

Још у роману „Кнез Таме” мене је опседала мисао о теми коју су интелигентно, да не кажем генијално, дакле, готово пре две хиљаде година, измислили и наметнули људском роду драги нам писци – јеванђелисти. Оно, пресудно за питање опстанка под звездама: Христос или Разбојник? Јеврејска велика и трагична мисао била је опредељена одмах, и зато је жртвован Син Човечији. Јер је невера у њега, или сумња, или отпори – у свеколикој историји света – било оно чиме се одржавао живот на земљи. Свеколике религије, као и негирања њихових принципа одржавања и канона, показују и то да је, на пример, и Лутерова побуна и те како користила и била знак промене. Што је посве јасно. У хришћанској цркви народа најнапреднији су били – протестанти! Најбоље и живе. Најбоље и пролазе, и у ратовима, и у земљотресима, и у свим врстама оскудица и несрећа. Најтеже је нама, православцима који, уз чудесна и драгоцена духовна трагања за вечитом загонетком – где је и шта јесте Бог – заиста постижемо незаборавне часове и усхићења.

Један од јунака романа ставља знак једнакости између хришћанства и комунизма. Каже да ће се на просвећеном Западу то тек схватити?

Идеја да Бог признаје Комунистичку партију – била је написана у првим мојим причама. И у песништву, у поеми „Буна”, чије сам делове читао давне 1955, на Филозофском факултету. Када су ме ухапсили, писало је: „Модернист, ђиласовац, западњак”.

Зоран Радисављевић