Modernist, đilasovac, zapadnjak

Radoslav Vojvodić (1935), pesnik, romansijer, esejista, antologičar, autor zbirki: „Balkanske simfonije”, „Odisej iz Srbije”, „Pred sobom na kolenima”, „Unutrašnje svetlosti”, „Dvojnik iz Knez-Mihailove ulice”, „Svetlost neovdašnja”, romana: „Knez Tame”, „Javni zavodnik”, „Kjerkegor u kočijama”, „Tavnina”, „Đurđevdan”, knjiga eseja: „Sudbina umetnika”, „Obasjanje Čudotvorne Ikone”, „Hristova misija”, objavio je nedavno novi roman „Razbojnik”, u izdanju „Čigoja štampe” i „Socijalne misli”.

Autor govori o jednom ideološkom vremenu, o hapšenju grupe studenata, istomišljenika, protivnika režima, 1955. godine. Ali, ovo je, istovremeno, i roman o večitoj dilemi: Hristos ili Razbojnik? Da li su bili srećniji ili nesrećniji narodi, i pojedinci, koji su se radovali što je razapet Hristos a ne Razbojnik? Kao lajtmotiv provlači se muzička tema iz filma Lime Bareta „Razbojnik”, koji je igran u beogradskim bioskopima 1955. godine.

Reč je o autobiografskom romanu. I Vas su, kao studenta, hapsili?

Vodio sam, na prvoj godini studija književnosti, onda čuvenu književnu tribinu „Četrdesetpeticu” na Filozofskom fakultetu, i te godine, baš na Božić, 7. januara, imali smo književno veče, nas šestorica mladih pesnika, a gost je bio već poznati Libero, Slobodan Marković. Sala prepuna, kao i uvek. Stoji se u hodnicima. Gužva. Čitam poslednji, kao voditelj, i još nisam završio, kad ustaje i preglasno viče naš drugar sa grupe, B. Z., poslednji jugoslovenski ambasador u Indoneziji: „Đe ste, komunisti”? Nastaje panika. Pometnja. Jedan za drugim javljaju se studenti sa raznih fakulteta, svi iz Crne Gore. Čuje se: Skandal! Trebalo bi ga streljati... Uhapsili su me dok sam, sa indeksom već predatim, čekao da polažem predvojničku obuku. „Marica” nas je čekala u Ulici Vuka Karadžića, nasuprot današnjeg restorana „Peking”.

Konstatujete da vas nisu uzalud hapsili. Bili ste bučni i hteli ste nešto drugo. Koliko je to drugo i danas daleko?

Naravno, to je uvek tako. Nevinih nema, možda je bio u pravu Karađoz u najboljoj Andrićevoj knjizi „Prokleta avlija”. Jer ja sam još u gimnaziji u Prokuplju, prvi put u petom razredu – „zgrešio” i zauvek shvatio da sa politikom nisam u srodstvu. Posle mog predavanja o Kineskoj revoluciji, a bio sam agitprop školskog komiteta i sekretar petih razreda, smenili su me, zapamtio sam to, uz reči: „Nije ovo američki senat da govori ko šta hoće”. I ponovo u sedmom razredu, kada sam vodio literarnu sekciju, posle čitanja moje priče „Nova godina”, u kojoj su delići i najava „Sijanja na mostu”, u romanu „Razbojnik”.

Neki od bivših komunističkih zatočnika sada su zagriženi slobodari?

To i jeste sudbina neslobodnih, neautentičnih ličnosti. Zapravo tužnjikavo izgleda kada vidimo naše drugare, prijatelje i ine – koji bejahu strasni privrženici kompartije, kao i njenih organa uprave, kako danas, u premjenama (po Vuku Karadžiću) žestoko negiraju ono čemu bejahu odanici. Podanici! Kolike se knjige ispisuju takvim povodima! Što i na ovom brdovitom ili plahovitom (kako se na Zapadu piše) Balkanu zaista pokazuje ne samo komplekse niže vrednosti nego i predvidljiv zaostatak u prosvećenosti! Otuda su oni poznati nam „komunistički zatočnici”, sada u prvom planu, ne samo u medijskim i napadnim pojavama, nego i u „ispisivanju sopstvenih jada jadanih”, kojima se opravdavaju. Da li dobro spavaju?

Kakav je položaj umetnika, i intelektualaca, danas?

Umetnici danas! Pa, oni koji su prihvatili da služe poretku i u prvim su redovima formiranja raznih stranaka – pouzdan je to znak da ne pripadaju svetu ideja, inovacija i drukčijih, osobenih duhovnih svetova. Odanici i vazda upotrebljivi, verovatno i lakše proživljavaju ove tegobne godine i – tranziciju. Ali, ako ima u njima i nekakve crte darovitosti ili iskre različnih „cvetova zla” ili imaginarnih orlova u strmoglavom letu – sigurno je da pate. Ako ih je, u vremenu kolaboracije, već „zahvatila” Jungova „senka inferiorne ličnosti”, oni počinju da se, skrivajući se u rupama, obasipaju raznim lekovima u vidu izmaštavanja ili reči, ili boja, ili tonova, onoga već izvedenog umetničkog blaga koje, u varijacijama na istu temu, zloupotrebljavaju. Pa, danas je to toliko jasno! Premalo je odabranih, koji izdržavaju da nose terete doba, verujući u sebe i svoj, po Bodleru, „despotski ideal”!

Dilemu: Hristos ili Razbojnik, ostavljate otvorenom.

Još u romanu „Knez Tame” mene je opsedala misao o temi koju su inteligentno, da ne kažem genijalno, dakle, gotovo pre dve hiljade godina, izmislili i nametnuli ljudskom rodu dragi nam pisci – jevanđelisti. Ono, presudno za pitanje opstanka pod zvezdama: Hristos ili Razbojnik? Jevrejska velika i tragična misao bila je opredeljena odmah, i zato je žrtvovan Sin Čovečiji. Jer je nevera u njega, ili sumnja, ili otpori – u svekolikoj istoriji sveta – bilo ono čime se održavao život na zemlji. Svekolike religije, kao i negiranja njihovih principa održavanja i kanona, pokazuju i to da je, na primer, i Luterova pobuna i te kako koristila i bila znak promene. Što je posve jasno. U hrišćanskoj crkvi naroda najnapredniji su bili – protestanti! Najbolje i žive. Najbolje i prolaze, i u ratovima, i u zemljotresima, i u svim vrstama oskudica i nesreća. Najteže je nama, pravoslavcima koji, uz čudesna i dragocena duhovna traganja za večitom zagonetkom – gde je i šta jeste Bog – zaista postižemo nezaboravne časove i ushićenja.

Jedan od junaka romana stavlja znak jednakosti između hrišćanstva i komunizma. Kaže da će se na prosvećenom Zapadu to tek shvatiti?

Ideja da Bog priznaje Komunističku partiju – bila je napisana u prvim mojim pričama. I u pesništvu, u poemi „Buna”, čije sam delove čitao davne 1955, na Filozofskom fakultetu. Kada su me uhapsili, pisalo je: „Modernist, đilasovac, zapadnjak”.

Zoran Radisavljević