Покради ме нежно

Сведоци смо да се у последње време све чешће медијска прашина диже због оптужби појединих аутора и састава да су неке од њихових песама, или делови истих, условно речено, украдени. Да ли овакве појаве представљају реално отуђивање интелектуалне својине, жељу за медијском пажњом, или се једноставно ради о великој сличности између песама?

Само у последњих неколико месеци актуелизовано је неколико препуцавања светских музичких звезда због тога ко „чује себе у другом” или „шта је чији плагијат”.

Овакви и слични примери углавном се сведу на неколико усмених оптужби, пар бомбастичних наслова у новинама или евентуално краћим прилозима на ТВ-станицама. Ретко која од ових оптужби заврши на суду, а још се ређе догађа да се неком од бендова или аутора (посебно оних који представљају велика имена у свету шоу бизниса) изрекне новчана или нека друга казна. Постоји више разлога за то. Можда и најјачи адут који иде у корист „лопова” представља чињеницa да се веома тешко може проценити шта представља класичан плагијат, а шта само пуку сличност између две песме. Музика представља вид уметности где укус и субјективни утисак преовлађују. Да ли смо сведоци реалног мањка идеја данашњих звезда или се само ради о фузији музичких жанрова у којој је тешко разврстати конкретне утицаје унутар нумера?

Најсвежији у низу примера је још увек актуелна оптужба америчког музичара и издавача Тејлора Дуприја да га је чувени ирски рок састав U2 „покрао”. Додуше, овог пута не ради се директно о музици, већ о омоту за албум. Као аргумент Дупри је навео податак да је фотографија са будућег албума U2 скоро идентична оној са његовог издања „Specification. Fifteen” из 2006. године. Контрааргументи стигли су од „армије” фанова ирске групе. На музичким блоговима и форумима наводи се да је поменута фотографија ауторско дело јапанског уметника Хирошија Сугимота и да као таква може да послужи као инспирација било ком музичару на свету.

Последњих неколико месеци састав „Колдплеј”, уместо да ужива у плодовима планетарне популарности новог албума „Viva la Vida...”, провео је у одбацивању оптужби Џоа Сатријанија који је навео да је насловна нумера „лоша копија” његовог инструментала „If I Could Fly” из 2004. године. Сатријани и даље тврди да „чује себе” у песми „Колдплеја”. Овог пута, чувени гитариста је отишао корак даље и у децембру поднео и судску тужбу против Криса Мартина и његових колега. Сатријани, ипак, није усамљен у својим наводима. Насловна нумера популарног британског састава многима је „заличила” ина „The Songs I Didn`t Write”, групе „Creaky Boards”.

Принс Роџерс Нелсон, једноставније Принс, музичар кога годинама сматрају једним од најинвентивнијихаутора у свету шоу бизниса суочио се са оптужбама да је плагијатор. Оригиналност песме „The Most Beautiful Girl In The World” оспоравана је од стране италијанских уметника Бруна Бергонзија и Микелеа Вићина, који тврде да су практично исту песму (логично, под другим именом) објавили скоро десет година раније. Ово долази као додатно изненађење с обзиром на то да Принса сматрају особом која веома пази кад су у питању оригиналност и заштита ауторских права. Штавише, он се пре извесног времена залагао за ограничење рада интернет-сајтова попут Јутјуба, због неовлашћеног приказивања његових спотова.

Ако неко мисли да је доба „позајмљивања” у свету музике ствар свежијег датума, грдно се вара. Ова појава стара је колико и популарна музика.

Један од највећих састава гранџ ере, „Прл џем”, својевремено је био на „стубу срама” због наводне крађе „Going To California”, групе „Лед цепелин”. Наиме, почетак нумере „Given To Fly” са албума њиховог албума „Yield” звучи као раније поменута песма додуше у измењеним аранжманима.

Са друге стране, и сами „Цепелини” су у периоду раста своје популарности, раних седамдесетих година прошлог века, били проглашавани за, у најмању руку, „неоригиналан” бенд. Аутентичност једне од њихових антологијских песмама „Whole Lotta Love” била је доведена у питање због сличности са нумером „You Need Love” Вилија Диксона. Године судског прегањања ипак су Диксону донеле део (новчане) сатисфакције. Наиме, иако је гитарски риф из великог хита британског бенда ауторско дело Џимија Пејџа, Диксону и његовој издавачкој кући је 1985. године уплаћен део хонорара као надокнада за „делимично позајмљен” текст.

Најпознатији састав из Оклахоме „Flaming Lips” такође су се суочили са сличним проблемима почетком ове деценије. Њихов сингл „Fight Test” који се појавио на албуму „Yoshimi Battles The Pink Robots” многи су схватили као јефтин вид копирања песме „Father And Son” Кета Стивенса.

Млада поп-звезда Аврил Лавин провела је већи део 2007. године по локалним судницама. Наиме, против ње су тужбу подигли чланови канадског састава „The Rubinoos”, тврдећи да је њен хит „Girlfriend”„обична крађа” њихове песме „I Wanna Be Your Boyfriend”. Уследила је муњевита контраоптужба тима адвоката младе певачице. У њиховом саопштењу се наводи да приче о наводној крађи једноставно немају јако утемељење. По истим критеријумима хит поменуте групе би се такође могао протумачити као плагијат нумере „Get Off Of My Cloud” легендарних „Ролингстонса”.

Поменути примери представљају само делић слагалице из области „музичко–судских” расправа. О правој „истини” чије су заиста поменуте песме на крају ипак одлучују слушаоци.