Pokradi me nežno

Svedoci smo da se u poslednje vreme sve češće medijska prašina diže zbog optužbi pojedinih autora i sastava da su neke od njihovih pesama, ili delovi istih, uslovno rečeno, ukradeni. Da li ovakve pojave predstavljaju realno otuđivanje intelektualne svojine, želju za medijskom pažnjom, ili se jednostavno radi o velikoj sličnosti između pesama?

Samo u poslednjih nekoliko meseci aktuelizovano je nekoliko prepucavanja svetskih muzičkih zvezda zbog toga ko „čuje sebe u drugom” ili „šta je čiji plagijat”.

Ovakvi i slični primeri uglavnom se svedu na nekoliko usmenih optužbi, par bombastičnih naslova u novinama ili eventualno kraćim prilozima na TV-stanicama. Retko koja od ovih optužbi završi na sudu, a još se ređe događa da se nekom od bendova ili autora (posebno onih koji predstavljaju velika imena u svetu šou biznisa) izrekne novčana ili neka druga kazna. Postoji više razloga za to. Možda i najjači adut koji ide u korist „lopova” predstavlja činjenica da se veoma teško može proceniti šta predstavlja klasičan plagijat, a šta samo puku sličnost između dve pesme. Muzika predstavlja vid umetnosti gde ukus i subjektivni utisak preovlađuju. Da li smo svedoci realnog manjka ideja današnjih zvezda ili se samo radi o fuziji muzičkih žanrova u kojoj je teško razvrstati konkretne uticaje unutar numera?

Najsvežiji u nizu primera je još uvek aktuelna optužba američkog muzičara i izdavača Tejlora Duprija da ga je čuveni irski rok sastav U2 „pokrao”. Doduše, ovog puta ne radi se direktno o muzici, već o omotu za album. Kao argument Dupri je naveo podatak da je fotografija sa budućeg albuma U2 skoro identična onoj sa njegovog izdanja „Specification. Fifteen” iz 2006. godine. Kontraargumenti stigli su od „armije” fanova irske grupe. Na muzičkim blogovima i forumima navodi se da je pomenuta fotografija autorsko delo japanskog umetnika Hirošija Sugimota i da kao takva može da posluži kao inspiracija bilo kom muzičaru na svetu.

Poslednjih nekoliko meseci sastav „Koldplej”, umesto da uživa u plodovima planetarne popularnosti novog albuma „Viva la Vida...”, proveo je u odbacivanju optužbi Džoa Satrijanija koji je naveo da je naslovna numera „loša kopija” njegovog instrumentala „If I Could Fly” iz 2004. godine. Satrijani i dalje tvrdi da „čuje sebe” u pesmi „Koldpleja”. Ovog puta, čuveni gitarista je otišao korak dalje i u decembru podneo i sudsku tužbu protiv Krisa Martina i njegovih kolega. Satrijani, ipak, nije usamljen u svojim navodima. Naslovna numera popularnog britanskog sastava mnogima je „zaličila” ina „The Songs I Didn`t Write”, grupe „Creaky Boards”.

Prins Rodžers Nelson, jednostavnije Prins, muzičar koga godinama smatraju jednim od najinventivnijihautora u svetu šou biznisa suočio se sa optužbama da je plagijator. Originalnost pesme „The Most Beautiful Girl In The World” osporavana je od strane italijanskih umetnika Bruna Bergonzija i Mikelea Vićina, koji tvrde da su praktično istu pesmu (logično, pod drugim imenom) objavili skoro deset godina ranije. Ovo dolazi kao dodatno iznenađenje s obzirom na to da Prinsa smatraju osobom koja veoma pazi kad su u pitanju originalnost i zaštita autorskih prava. Štaviše, on se pre izvesnog vremena zalagao za ograničenje rada internet-sajtova poput Jutjuba, zbog neovlašćenog prikazivanja njegovih spotova.

Ako neko misli da je doba „pozajmljivanja” u svetu muzike stvar svežijeg datuma, grdno se vara. Ova pojava stara je koliko i popularna muzika.

Jedan od najvećih sastava grandž ere, „Prl džem”, svojevremeno je bio na „stubu srama” zbog navodne krađe „Going To California”, grupe „Led cepelin”. Naime, početak numere „Given To Fly” sa albuma njihovog albuma „Yield” zvuči kao ranije pomenuta pesma doduše u izmenjenim aranžmanima.

Sa druge strane, i sami „Cepelini” su u periodu rasta svoje popularnosti, ranih sedamdesetih godina prošlog veka, bili proglašavani za, u najmanju ruku, „neoriginalan” bend. Autentičnost jedne od njihovih antologijskih pesmama „Whole Lotta Love” bila je dovedena u pitanje zbog sličnosti sa numerom „You Need Love” Vilija Diksona. Godine sudskog preganjanja ipak su Diksonu donele deo (novčane) satisfakcije. Naime, iako je gitarski rif iz velikog hita britanskog benda autorsko delo Džimija Pejdža, Diksonu i njegovoj izdavačkoj kući je 1985. godine uplaćen deo honorara kao nadoknada za „delimično pozajmljen” tekst.

Najpoznatiji sastav iz Oklahome „Flaming Lips” takođe su se suočili sa sličnim problemima početkom ove decenije. Njihov singl „Fight Test” koji se pojavio na albumu „Yoshimi Battles The Pink Robots” mnogi su shvatili kao jeftin vid kopiranja pesme „Father And Son” Keta Stivensa.

Mlada pop-zvezda Avril Lavin provela je veći deo 2007. godine po lokalnim sudnicama. Naime, protiv nje su tužbu podigli članovi kanadskog sastava „The Rubinoos”, tvrdeći da je njen hit „Girlfriend”„obična krađa” njihove pesme „I Wanna Be Your Boyfriend”. Usledila je munjevita kontraoptužba tima advokata mlade pevačice. U njihovom saopštenju se navodi da priče o navodnoj krađi jednostavno nemaju jako utemeljenje. Po istim kriterijumima hit pomenute grupe bi se takođe mogao protumačiti kao plagijat numere „Get Off Of My Cloud” legendarnih „Rolingstonsa”.

Pomenuti primeri predstavljaju samo delić slagalice iz oblasti „muzičko–sudskih” rasprava. O pravoj „istini” čije su zaista pomenute pesme na kraju ipak odlučuju slušaoci.