Због чега зед генерација постиже слабије резултате од претходних

За генерацију зед, рођену између 1997. и 2012. године, везани су многи митови, уверења и предрасуде – они се називају дигиталним урођеницима јер су прва генерација која је рођена у потпуно компјутеризованом свету – не познају свет пре интернета, због чега се сматрају изузетно технолошки спретнима. Од најранијег детињства окружени су паметним телефонима, таблетима и друштвеним мрежама, па је већина њих прво научила да користи ове уређаје, пре него да чита и пише, односно да користи нож и виљушку. Због тога је стручна јавности бурно реаговала на истраживање неуронаучника др Џареда Кунија Хорвата које је обухватило 80 земаља и показало да је генерација зед постала прва која постиже слабије резултате од оних која јој је претходила.

Др Хорват је пред америчким Сенатом изјавио да је код припадника ове генерације забележен пад способности концентрације, памћења, читања, математике, решавања проблема и укупне интелигенције, а као главни узрок он наводи присуство дигиталних алата у настави, попут рачунара и таблета. Као директор групе „ЛМЕ глобал”, која се бави истраживањем мозга и понашања, он је истакао да ови резултати јасно показују да су когнитивне способности почеле да стагнирају, чак и да опадају, управо од 2010. године, а одговор на питање због чега – крије се, према његовом тумачењу, у алатима које деца користе за учење, односно дигиталним уређајима у школама.

Др Драгица Павловић Бабић, професорка на Одељењу за психологију Филозофског факултета у Београду, на којем држи предмете из психологије образовања, психологије учења и наставе и има дугогодишње истраживачко искуство у области квалитета образовања и ученичких постигнућа, у разговору за наш лист каже да дигиталне технологије постављају нове когнитивне изазове, другачије од оних које школа очекује.

– За разлику од школе која је оријентисана на запамћивање, дигиталне технологије представљају врсту „екстерне меморије” која когнитивне капацитете ослобађа за друге изазове. Критика да ђаци данас имају „дифузну пажњу” због претераног коришћења дигиталних уређаја није утемељена у психологији учења и неурофизиологији, јер је пажња когнитивни процес фокусирања на одређене информације. Пошто има одређене капацитете, она се фокусира на оне информације које процењује као релевантне, док друге игнорише. Задатак професора и наставника јесте да ангажују пажњу у пуном капацитету, а то ће учинити тако што ће настава бити смислена. Ако се та пажња на школском часу не ангажује занимљивим и релевантним предавањем, пажњу детета ангажоваће нешто друго, на пример, гледање кроз прозор. Другим речима, ако у настави нема изазова који ангажују пажњу, она ће бити расута на различите садржаје, а не усмерена. Чињеница је да дигиталне технологије представљају озбиљну конкуренцију школи и традиционалним начинима учења, али то никако не значи да оне „заглупљују” децу и смањују капацитете њихове пажње. Деца могу да „пребаце” пажњу на нешто друго већ после неколико минута, али могу бити концентрисани сатима ако учествују у смисленим и мотивишућим активностима – објашњава др Драгица Павловић Бабић.

Наша саговорница, која је била национални координатор за Међународни програм процене ученичких достигнућа (ПИСА), који се реализују у земљама Организације за економску сарадњу и развој (ОЕЦД) и партнерским државама, подсећа да се на последњем ПИСА тестирању које је реализовано 2022. године у већини европских образовних система догодио пад у постигнућима ученика, што се доводи у везу са пандемијом вируса корона и одсуства непосредне интеракције ученика и наставника, а не са интелектуалном инфериорношћу ученика.

– За разлику од већине земаља ОЕЦД-а, ефекти пандемије на постигнућа наших ученика су значајно мањи – њихови резултати на последњем ПИСА тестирању готово су идентични онима из 2018. године, али морамо имати на уму да је просек наших ученика већ био веома низак, па нисмо могли ни да очекујемо да ће даље руинирати, јер су већ били на веома ниском нивоу. Већина постигнућа наших ученика је на нивоу два – што је за ниво више од функционалне неписмености. То значи да наши ђаци углавном располажу функционалним знањима, као што су памћење и репродукција чињеница. Такав ниво знања може да се подигне и без неке додатне подршке школе. Откад Србија учествује у ПИСА тестирању резултати наших ученика су испод међународног просека, што значи да је моћ наше школе слаба. На последњем тестирању највећи пад у постигнућу забележен је код ученика са високим достигнућима, као и код оних ученика из нестимулативних средина. Највећи број ученика већ годинама постиже стабилно лоше резултате, што значи да ђаци из школе углавном не излазе са функционалним, већ са репетитивним знањем. Прелазак на дигиталне технологије није направио значајнију разлику у постигнућу – закључује др Драгица Павловић Бабић.