Да ли ће се оруж­јем тр­го­ва­ти као ба­на­на­ма

У увод­ној сце­ни фил­ма „Го­спо­дар рат”, тр­го­вац оруж­јем Ју­риј Ор­лов по­сма­тра свет кроз ста­ти­сти­ку: по­сто­ји је­дан пи­штољ на сва­ких два­на­ест љу­ди на пла­не­ти. Је­ди­но пи­та­ње ко­је се­би по­ста­вља је: „Ка­ко на­о­ру­жа­ти оста­лих је­да­на­ест?” У Европ­ској уни­ји су овај три­лер де­це­ни­ја­ма ве­ро­ват­но гле­да­ли са га­ђе­њем. За­јед­нич­ка по­зи­ци­ја ЕУ 2008/944/ЦФСП по­ста­ви­ла је осам кри­те­ри­ју­ма ко­је др­жа­ве чла­ни­це мо­ра­ју узе­ти у об­зир пре не­го што из­да­ју до­зво­лу за из­воз на­о­ру­жа­ња: по­што­ва­ње ме­ђу­на­род­них оба­ве­за, људ­ска пра­ва у зе­мљи од­ре­ди­шта, уну­тра­шњу си­ту­а­ци­ју, очу­ва­ње ми­ра, без­бед­ност чла­ни­ца и са­ве­зни­ка, по­на­ша­ње куп­ца, ри­зик од пре­у­сме­ра­ва­ња опре­ме и ком­па­ти­бил­ност са еко­ном­ским раз­во­јем.

Ме­ђу­тим, за­ко­но­дав­ни па­кет Ом­ни­бус о од­брам­бе­ној спрем­но­сти, ко­ји је Европ­ска ко­ми­си­ја пред­ста­ви­ла про­шле го­ди­не и ко­ји још че­ка на гла­са­ње у Европ­ском пар­ла­мен­ту, пре­ти да из те­ме­ља про­ме­ни пра­ви­ла про­из­вод­ње и про­да­је оруж­ја. Срж пред­ло­га ле­жи у из­ме­на­ма Оп­ште до­зво­ле за тран­сфер (ГТЛ), ко­је би у прак­си мо­гле осла­би­ти кон­тро­лу ка­да оруж­је мо­же да оде у тре­ће зе­мље ко­је су че­сто зо­не су­ко­ба. Ти­ме ЕУ прак­тич­но пред­ла­же да се пре­ма оруж­ју по­сту­па као пре­ма ба­на­на­ма или чо­ко­ла­ди.

У прак­си, на при­мер, ако Не­мач­ка пра­ви мо­тор за тенк, Фран­цу­ска ку­по­лу, а Ита­ли­ја га скла­па, по но­вим пра­ви­ли­ма са­мо Рим би од­лу­чи­вао где тенк мо­же за­вр­ши­ти, док је ра­ни­је сва­ка др­жа­ва са уде­лом у про­из­вод­њи мо­гла да ста­ви ве­то на из­воз.

Ипак, при­ме­ри из про­шло­сти по­ка­зу­ју ка­ко су се и ова пра­ви­ла мо­гла за­о­би­ћи ка­да по­сто­ји за­јед­нич­ки ин­те­рес. Од 2015. го­ди­не оруж­је са Ста­рог кон­ти­нен­та ис­по­ру­че­но је Са­у­диј­ској Ара­би­ји и Ује­ди­ње­ним Арап­ским Еми­ра­ти­ма, а по­том се ко­ри­сти­ло у ра­ту у Је­ме­ну.

„Ни­је тај­на да је наф­та је­дан од глав­них по­кре­та­ча тр­го­ви­не. Она омо­гу­ћа­ва европ­ским др­жа­ва­ма да с јед­не стра­не до­би­ју при­ступ наф­ти, а с дру­ге стра­не да ис­по­ру­чу­ју оруж­је тим истим зе­мља­ма ко­је снаб­де­ва­ју наф­том”, ре­као је Франк Слиј­пер, из хо­ланд­ске ми­ров­не ор­га­ни­за­ци­је PAX. Ка­ко је до­дао, рат у Укра­ји­ни до­дат­но је про­ду­био про­блем са по­што­ва­њем по­сто­је­ћих ре­гу­ла­ти­ва.

„Све што је по­ве­за­но са кон­тро­лом из­во­за оруж­ја на­шло се под ве­ли­ким при­ти­ском јер ЕУ же­ли да оја­ча соп­стве­ну вој­ну ин­ду­стри­ју и та­да се стро­га пра­ви­ла до­жи­вља­ва­ју као пре­пре­ка на­прет­ку”, на­вео је Слиј­пер.

Но­ва бри­сел­ска стра­те­ги­ја за про­из­вод­њу и из­воз оруж­ја исто­вре­ме­но од­ра­жа­ва без­бед­но­сне за­бри­ну­то­сти, јер аме­рич­ка без­у­слов­на по­др­шка као да ви­ше ни­је га­ран­то­ва­на, док су еко­ном­ске ам­би­ци­је, са­же­те у из­ве­шта­ју Ма­ри­ја Дра­ги­ја о кон­ку­рент­но­сти ЕУ. Вла­де ши­ром Евро­пе на­да­ју се да ће сто­ти­не ми­ли­јар­ди до­ла­ра по­ве­ћа­не вој­не по­тро­шње по­ди­ћи њи­хо­ве по­су­ста­ле еко­но­ми­је. Ипак, ни­је ја­сно да ли ће ве­ћи бу­џе­ти за од­бра­ну до­не­ти зна­ча­јан, ду­го­ро­чан при­вред­ни раст или ће пре све­га по­ди­ћи вред­ност ком­па­ни­ја ко­је про­из­во­де оруж­је. То, ме­ђу­тим, не ума­њу­је на­де. Бри­тан­ски пре­ми­јер Кир Стар­мер обе­ћао је да ће ис­ко­ри­сти­ти оно што је на­звао „од­брам­бе­ном ди­ви­ден­дом” – ин­ве­сти­ци­јом ко­ја мо­же да отво­ри но­ва рад­на ме­ста и до­не­се „огро­ман раст ин­ду­стриј­ских ка­па­ци­те­та”. У Не­мач­кој про­из­во­ђач оруж­ја „Рајн­ме­тал” пла­ни­ра да отво­ри 8.000 но­вих рад­ни­ка у на­ред­них го­ди­ну да­на, што под­сти­че спе­ку­ла­ци­је да ши­ре­ње од­брам­бе­не ин­ду­стри­је мо­же по­мо­ћи у убла­жа­ва­њу гу­би­та­ка рад­них ме­ста у по­ср­ну­лом ауто­мо­бил­ском сек­то­ру зе­мље. Ка­ко је то фор­му­ли­са­ла пред­сед­ни­ца Европ­ске ко­ми­си­је Ур­су­ла фон дер Ла­јен: „Еко­ном­ска сна­га и европ­ски план по­нов­ног на­о­ру­жа­ва­ња две су стра­не исте ме­да­ље.”

Али, ка­ко сма­тра Итан Ил­зец­ки, про­фе­сор на Лон­дон­ској шко­ли еко­но­ми­је, „по­сто­ји ви­ше на­чи­на да се ово по­гре­шно ура­ди”. Ње­гов ко­ле­га са Хар­вар­да Ке­нет Ро­гоф, до­да­је да се ве­ли­ке при­вред­не ко­ри­сти од вој­не по­тро­шње по­ја­вљу­ју се тек ду­го­роч­но. И то са­мо ако се зна­чај­на сред­ства ула­жу у ис­тра­жи­ва­ње и раз­вој ко­ји се по­том пре­ли­ва у ци­вил­ни сек­тор.

„Не­ма ни­чег до­брог у то­ме што мо­ра­те да ку­пи­те тенк уме­сто да из­гра­ди­те шко­лу”, за­кљу­чио је Ро­гоф.