Шаховски подвизи у ритму рока

Протекле седмице, 24. фебруара, шаховски свет је својим највећим делом ћутке прешао преко стогодишњице рођења Николе Караклајића, једног од наших великана древне игре. Неупоредиво тише него домаћи музички свет, којем је некадашњи уредник емисија „Музички аутомат”, „Састанак у девет и пет” и „Вече уз радио”; часописа „Џубокс” и небројених иновација културне и телевизијске сцене отварао врата у свет, када су за то били неопходни мађионичарски трикови.

И пре шест година, 24. фебруара 2020, када је на „Зиду славних” Радио Београда постављена спомен плоча на дан рођења Николе Караклајића, велемајстор Александар Матановић је са сетом говорио како 2018, на десетогодишњицу смрти нашег заслужног олимпијца „ни дашка ветра из наше шаховске организације није било, да се то обележи”.

Колико шахисти памте и поштују своје претходнике? Светозар Глигорић је слављен за живота и стогодишњица његовог рођења је свечано обележена, али велико је питање да ли ће шаховска заједница икада достићи ниво поштовања и труда да својој највећој легенди установи меморијални турнир нивоа какав заслужује. У тој нашој хијерархији великана изгледи сваког следећег да добије заслужено место у сећању биће далеко мањи.

Јесте Никола био пре свега био чудотворац домаће музичке сцене, на којој је проналазио скривене прозоре да уведе Радио Луксембург или да прође цензуру о минутажи за „Битлсе”, представљајући их као јапанску групу. Живео је сам са мајком и његова најближа породица и деца јесу били музичари, као на последњем снимку из 2008, где су крај њега Ђуле Ван Гог, Зоран Модли, Жика Јелић, Пеца Поповић, Радомир Михајловић Точак, Петар Јањатовић...

Њих је задужио и отварао им путеве, али није увозио и извозио само музику, чинио је то и са шахом. Био је претеча увоза и извоза шаха без материјалног интереса, и онда када је групи „Златни дечаци” обезбедио пут на наводни шаховски турнир не би ли показали своју музику у иностранству. И много касније, када је кренуо да извози наш шах у далеке земље: Сингапур, Малту, Шри Ланку, Либију, Тунис... Налазио је таленте, утирао пут другим нашим тренерима својим срдачним приступом, све у шареним, тинејџерским кошуљама.

Полиглота, са енциклопедијским знањима и младалачким приступом, пророчки је крчио пут за деценије када ће сви ти удаљени крајеви света постати повезани компјутерским шаховским програмима и интернетом. Ко зна колико је његових ученика из тих забачених крахевима данас на међународним турнирима.

И та ерудиција одсликавала се на његовој шаховској табли. Није случајно био државни првак 1955, заслужни олимпијац 1956, аутор бестселера као што је књига за сваког „Да те питам ...?”, педагог, организатор и међународни судија, изабран да у последњи час, са типичном лакоћом, замени Лотара Шмита у мечу Фишера и Спаског, 1992.

Мало ко може да се похвали да титулу велемајстора није добио само зато што је између прве и друге норме прошло превише, чак 16 година. Нема бољег доказа лакоће игре и дуговечности.

Шаховски успеси за таблом и организациони подвизи ван ње потврда су и некадашњег нивоа и статуса древне игре у нашој земљи. Имали смо такве великане да је један од њих могао успут да игра и подучава на врхунском нивоу, иако је највећи део себе дао музичкој сцени.

Сећање на Николу Караклајића чуваће и „гитаријаде” и чланови „Ју Групе”, али не сме да га заборави ни шаховска заједница, која му за сада посвећује један омладински турнир. Јер, упркос преданости својој „музичкој породици”, Никола Караклајић се побринуо да на време завешта део своје имовине Шаховском савезу Београда, што је изузетно редак случај. Нама остаје да размишљамо колико траје сећање шахиста и да ли поштују своје великане макар делом онолико колико то, у овом случају, показују музичари.