Šahovski podvizi u ritmu roka

Protekle sedmice, 24. februara, šahovski svet je svojim najvećim delom ćutke prešao preko stogodišnjice rođenja Nikole Karaklajića, jednog od naših velikana drevne igre. Neuporedivo tiše nego domaći muzički svet, kojem je nekadašnji urednik emisija „Muzički automat”, „Sastanak u devet i pet” i „Veče uz radio”; časopisa „Džuboks” i nebrojenih inovacija kulturne i televizijske scene otvarao vrata u svet, kada su za to bili neophodni mađioničarski trikovi.

I pre šest godina, 24. februara 2020, kada je na „Zidu slavnih” Radio Beograda postavljena spomen ploča na dan rođenja Nikole Karaklajića, velemajstor Aleksandar Matanović je sa setom govorio kako 2018, na desetogodišnjicu smrti našeg zaslužnog olimpijca „ni daška vetra iz naše šahovske organizacije nije bilo, da se to obeleži”.

Koliko šahisti pamte i poštuju svoje prethodnike? Svetozar Gligorić je slavljen za života i stogodišnjica njegovog rođenja je svečano obeležena, ali veliko je pitanje da li će šahovska zajednica ikada dostići nivo poštovanja i truda da svojoj najvećoj legendi ustanovi memorijalni turnir nivoa kakav zaslužuje. U toj našoj hijerarhiji velikana izgledi svakog sledećeg da dobije zasluženo mesto u sećanju biće daleko manji.

Jeste Nikola bio pre svega bio čudotvorac domaće muzičke scene, na kojoj je pronalazio skrivene prozore da uvede Radio Luksemburg ili da prođe cenzuru o minutaži za „Bitlse”, predstavljajući ih kao japansku grupu. Živeo je sam sa majkom i njegova najbliža porodica i deca jesu bili muzičari, kao na poslednjem snimku iz 2008, gde su kraj njega Đule Van Gog, Zoran Modli, Žika Jelić, Peca Popović, Radomir Mihajlović Točak, Petar Janjatović...

Njih je zadužio i otvarao im puteve, ali nije uvozio i izvozio samo muziku, činio je to i sa šahom. Bio je preteča uvoza i izvoza šaha bez materijalnog interesa, i onda kada je grupi „Zlatni dečaci” obezbedio put na navodni šahovski turnir ne bi li pokazali svoju muziku u inostranstvu. I mnogo kasnije, kada je krenuo da izvozi naš šah u daleke zemlje: Singapur, Maltu, Šri Lanku, Libiju, Tunis... Nalazio je talente, utirao put drugim našim trenerima svojim srdačnim pristupom, sve u šarenim, tinejdžerskim košuljama.

Poliglota, sa enciklopedijskim znanjima i mladalačkim pristupom, proročki je krčio put za decenije kada će svi ti udaljeni krajevi sveta postati povezani kompjuterskim šahovskim programima i internetom. Ko zna koliko je njegovih učenika iz tih zabačenih krahevima danas na međunarodnim turnirima.

I ta erudicija odslikavala se na njegovoj šahovskoj tabli. Nije slučajno bio državni prvak 1955, zaslužni olimpijac 1956, autor bestselera kao što je knjiga za svakog „Da te pitam ...?”, pedagog, organizator i međunarodni sudija, izabran da u poslednji čas, sa tipičnom lakoćom, zameni Lotara Šmita u meču Fišera i Spaskog, 1992.

Malo ko može da se pohvali da titulu velemajstora nije dobio samo zato što je između prve i druge norme prošlo previše, čak 16 godina. Nema boljeg dokaza lakoće igre i dugovečnosti.

Šahovski uspesi za tablom i organizacioni podvizi van nje potvrda su i nekadašnjeg nivoa i statusa drevne igre u našoj zemlji. Imali smo takve velikane da je jedan od njih mogao usput da igra i podučava na vrhunskom nivou, iako je najveći deo sebe dao muzičkoj sceni.

Sećanje na Nikolu Karaklajića čuvaće i „gitarijade” i članovi „Ju Grupe”, ali ne sme da ga zaboravi ni šahovska zajednica, koja mu za sada posvećuje jedan omladinski turnir. Jer, uprkos predanosti svojoj „muzičkoj porodici”, Nikola Karaklajić se pobrinuo da na vreme zavešta deo svoje imovine Šahovskom savezu Beograda, što je izuzetno redak slučaj. Nama ostaje da razmišljamo koliko traje sećanje šahista i da li poštuju svoje velikane makar delom onoliko koliko to, u ovom slučaju, pokazuju muzičari.