Босна путује у џенет или у џехенем

За наслов ме инспирисао чувени италијански филм Елија Петрија „Радничка класа иде у рај” из 1972. Лево ангажована критика капиталистичког система која обилује црним хумором и иронијом. У овом тексту реч је о путу БиХ у ЕУ, коју Бошњаци доживљавају као рај на земљи, а пошто су они и муслимани, реч рај сам превео на арапски џенет, коју често користе. Ако постоји и пакао, односно џехенем на земљи, онда би то за Бошњаке била Трампова политика. 

Још уочи рата Изетбеговић је криво разумео Зимермана да ће чим се Срби одупру политичком насиљу, САД одмах војно интервенисати, а касније и Бернар Левија да ће чим дође мир бити примљени у ЕУ. Не само да су погрешно рачунали него су се и спремали за пут: име нације су променили јер је звучало потпуно исто као и име вере. У Европи је заједнички језик (службени, књижевни) темељ формирања нације, па су измислили босански језик. Желећи своју државу, заменили су кантоне, које имају, за целу БиХ, коју немају и ни Срби ни Хрвати је неће. Позивају своје у ФБиХ да се шире у РС, праве босанску СПЦ, бирају и хрватског члана Председништва БиХ те, што је најважније, дохакали Додику. Остало је само још да им папа одобри босанску КЦ. 

Међутим, оружана интервенција НАТО-а дошла је тек после три и по године, а пријем у ЕУ није ни након 30. Али, боже мој, шта је 30 година за историју, Турска је чекала дуже од 60 пре него што је сама одустала јер је закључила да је Брисел неће, само што неће ни да јој отворено каже. Уосталом, зато су се окренули од ЕУ према САД, одакле су им све демократске администрације (Клинтон, Обама, Бајден) обећавале да ће се вратити незавршеним пословима у Босни. А онда је Трамп поново дошао за председника и рекао да се САД неће враћати у Босну, да Бошњаци, Срби и Хрвати треба сами да се равноправно договоре, показао је Европљанима да је потпуно сувишан прогон Додика уколико га народ у Српској хоће. Повукао је из Сарајева Бајденовог амбасадора Марфија, вођу хајке на председника РС, а све даље ишло је драматично, али брзо. Био је то вероватно најтежи послератни доживљај за Бошњаке кад су схватили да је Додик, иако је отишао с функције, остао центар моћи у Српској, да му као народном трибуну функција и не треба. Не бих да их секирам, јер сада их је стигло још горе. 

„Ако хришћани буду угрожени било где у свету, деловаћу насилно и жестоко!” рекао је председник САД на Молитвеном доручку у Вашингтону и додао: „То није лепо рећи, али је истина!” Ако су Бошњаци помислили да је Трамп само једнократно интервенисао за свог верног навијача Додика, избавио га од потернице и онда га препустио аждајама из коалиције вољних, љуто су се преварили. Ево, сада видимо, није била реч само о ад хок реакцији личне захвалности, него о широј стратегији одбране хришћанске цивилизације, коју, како су говорили још Д’Естен, Кол, Тачерова, а сада и Орбан, Фицо, Бабиш, Додик и други, угрожавају муслимански мигранти у САД и Европи. Друга вера, нација, језик, култура, обичаји тешко се интегришу. 
Заиста, како и сам Трамп вели, „није лепо рећи”, али није било ништа више лепо ни кад је колективни Запад свој неоколонијални дрил над нафташким краљевинама на Блиском истоку компензовао болећивошћу према европским муслиманима, читај Бошњацима, који су били најсекуларнији, најевропскији и да систематски прећуткују све што квари зацртану схему. Сенатор Лантош је у Конгресу САД чак отворено изрекао: „У Босни демонстрирамо да смо против Ал Каиде, али не и против муслимана као таквих. Клинтон је неком од наших то још једноставније објаснио: „Муслимана у свету има милијарду, а православних све мање.” Чак и после паузе након рушења кула СТЦ 11. септембра и открића да су многи исламски терористи имали пасоше БиХ, уследиле су војне интервенције у Авганистану, Ираку, Сирији – земљама које нит су лук јеле нит на лук мирисале. Било је, истина, на европским аеродромима на летовима за САД непријатних посебних провера путника с муслиманским именима. Златко Лагумџија јесте изручио „алжирску групу” у Гвантанамо, али уз масовне уличне протесте муслиманског Сарајева. 

Део те игре у БиХ био је да су Срби постали дежурни кривци, јер су наводно рушили Дејтон, иако су га једини бранили, да је Додик био „црни Петар”, јер је тражио да се Српској врате отете уставне надлежности и то све са својом „запаљивом реториком”. Али, ето, све се очас тумбе окренуло. Од „лица с потернице”, око чијег хапшења се лицитирало ко то треба да обави: судска полиција из Сарајева, СИПА, Еуфор, Интерпол или САС-овци, Миле се, заједно с доглавницом Жељком и лојалном Аном, у претпрошлу суботу нашао на Молитвеном доручку, а онда у Белој кући. Сарајевски ТВ новинар Авдо Авдић лепо је повезао да је Жељка разговарала с министром за трговину, с помоћником за тероризам, да је потоњи пореклом Мађар и Орбанов пријатељ, да Орбан са Додиком у Бањалуци оснива Центар за борбу против тероризма. Миле, опет, по повратку из Јерусалима и разговора с комплетним врхом Израела вели да Јевреји и Срби имају „заједничког непријатеља...”, „да се у институције БиХ увукао антисемитизам...” 

Авдо Авдић се вајка да је до преокрета дошло „зато што бошњачка врхушка није имала петљу да ухапси Додика кад се пружила прилика”. Но, Додик ју је очито имао да издржи прогон, али и главу да у последњи час сјајно тактички одигра повлачење које ће му чак ојачати моћ и углед у свету. Фахро Радончић, лидер СББ-а вели: „Можемо ми да мрзимо Додика, али морамо признати да му се сви помало и дивимо...” Дивљење код непријатеља, завист код неких пријатеља. 
Трамп је у „заштити свих хришћана” нашао формулу да прошири подршку својој подршци Израелу, али чињеница је да у унутрашњим обрачунима у арапском свету први страдају староседелачке хришћанске мањине и њихови споменици, иако су под заштитом Унеска. У том широком глобалном табору нашли би се, поред Јевреја, и хришћани, и кршћани, и протестанти. Да ли окупљање свих њих иза широких плећа Доналда Трампа и суперсиле мирише на екуменизам који заговара Ватикан и има одјек и међу неким од владика СПЦ, док је већина наклоњенија Трећем Риму? 

Додику је дан уочи поновљених избора стигла подршка Медведева, шефа владајуће партије Јединствена Русија, што је отклонило инсинуације да се окренуо Западу и додало СНСД-у 1.500 гласова. Може се једино рећи да се окренуо против европског дела колективног Запада, конкретно коалиције вољних која Шмита и даље држи у Сарајеву, не мање него они против њега. И непоколебљиви евроентузијаста Вучић орочио је лојалност до избора идуће године: „Док сам ја председник...” Након избора, како је ономад најавио шеф СНС-а Вучевић, биће премијер. 

Бошњаци, међутим, практично немају алтернативу али, ако се посрећи и ЕУ и њима, Босна, и кад буде примљена, биће последња на реду, и то у новокомпонованој категорији оних који ће имати све обавезе, а никаква права. У тој „магарећој клупи”, предвиђеној за Украјину и Молдавију, биће места и на помоћним седиштима без наслона, каква су постојала у сарајевским кино дворанама, за оне који су се без карте прошверцовали да гледају филм и кришом седали тек кад реостат пригуши светло. Од Босне се неће тражити ни поглавља ни кластери, него само да ћуте и слушају, као парије у кастинским друштвима, а на локалном нивоу „демократски изабрани” лидер биће као капо у логору. Међутим, могу се разумети и они у Бриселу, ионако су без консензуса о било чему и само им фали БиХ, која не може ни сама са собом. Бошњаци неће с Русима и Кинезима, јер они су са Србима, иако су с њима Чечени и Ујгури. Преостаје им коалиција вољних, у којој Мерц, Стармер и Макрон не могу да се договоре о првенству и муку муче како да се удену међу невољне Путина и Трампа око Украјине. 

Није им решење ни у томе да се, како вели Бакир, прићуте док Трампова фертутма за годину-две не прође, а онда наставе по старом, јер Трампа ће, према раним прогнозама, наследити потпредседник Џеј Ди Венс, који је далеко радикалнији у одбрани хришћанства. Но, не треба ликовати над белајем код комшија. Бошњаци су нам то, били одвојени ентитетским или државним границама и, како Вучић ономад рече на БХТВ, „наши односи су најважнији за будућност”. Али Муслимани, како пише Меша Селимовић, „заустављају време”, а Срби не могу бесконачно да чекају да они дођу тобе. Ландауов равноправан договор након октобарских избора, ако не успе ни као усмерени, биће прилика за миран разлаз. Можда ће Бошњацима на фртаљ БиХ то изгледати као џехенем, а изворни Дејтон можда ће призивати као изгубљени џенет. 
*Академик, професор емеритус

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа