Bosna putuje u dženet ili u džehenem

Za naslov me inspirisao čuveni italijanski film Elija Petrija „Radnička klasa ide u raj” iz 1972. Levo angažovana kritika kapitalističkog sistema koja obiluje crnim humorom i ironijom. U ovom tekstu reč je o putu BiH u EU, koju Bošnjaci doživljavaju kao raj na zemlji, a pošto su oni i muslimani, reč raj sam preveo na arapski dženet, koju često koriste. Ako postoji i pakao, odnosno džehenem na zemlji, onda bi to za Bošnjake bila Trampova politika. 

Još uoči rata Izetbegović je krivo razumeo Zimermana da će čim se Srbi odupru političkom nasilju, SAD odmah vojno intervenisati, a kasnije i Bernar Levija da će čim dođe mir biti primljeni u EU. Ne samo da su pogrešno računali nego su se i spremali za put: ime nacije su promenili jer je zvučalo potpuno isto kao i ime vere. U Evropi je zajednički jezik (službeni, književni) temelj formiranja nacije, pa su izmislili bosanski jezik. Želeći svoju državu, zamenili su kantone, koje imaju, za celu BiH, koju nemaju i ni Srbi ni Hrvati je neće. Pozivaju svoje u FBiH da se šire u RS, prave bosansku SPC, biraju i hrvatskog člana Predsedništva BiH te, što je najvažnije, dohakali Dodiku. Ostalo je samo još da im papa odobri bosansku KC. 

Međutim, oružana intervencija NATO-a došla je tek posle tri i po godine, a prijem u EU nije ni nakon 30. Ali, bože moj, šta je 30 godina za istoriju, Turska je čekala duže od 60 pre nego što je sama odustala jer je zaključila da je Brisel neće, samo što neće ni da joj otvoreno kaže. Uostalom, zato su se okrenuli od EU prema SAD, odakle su im sve demokratske administracije (Klinton, Obama, Bajden) obećavale da će se vratiti nezavršenim poslovima u Bosni. A onda je Tramp ponovo došao za predsednika i rekao da se SAD neće vraćati u Bosnu, da Bošnjaci, Srbi i Hrvati treba sami da se ravnopravno dogovore, pokazao je Evropljanima da je potpuno suvišan progon Dodika ukoliko ga narod u Srpskoj hoće. Povukao je iz Sarajeva Bajdenovog ambasadora Marfija, vođu hajke na predsednika RS, a sve dalje išlo je dramatično, ali brzo. Bio je to verovatno najteži posleratni doživljaj za Bošnjake kad su shvatili da je Dodik, iako je otišao s funkcije, ostao centar moći u Srpskoj, da mu kao narodnom tribunu funkcija i ne treba. Ne bih da ih sekiram, jer sada ih je stiglo još gore. 

„Ako hrišćani budu ugroženi bilo gde u svetu, delovaću nasilno i žestoko!” rekao je predsednik SAD na Molitvenom doručku u Vašingtonu i dodao: „To nije lepo reći, ali je istina!” Ako su Bošnjaci pomislili da je Tramp samo jednokratno intervenisao za svog vernog navijača Dodika, izbavio ga od poternice i onda ga prepustio aždajama iz koalicije voljnih, ljuto su se prevarili. Evo, sada vidimo, nije bila reč samo o ad hok reakciji lične zahvalnosti, nego o široj strategiji odbrane hrišćanske civilizacije, koju, kako su govorili još D’Esten, Kol, Tačerova, a sada i Orban, Fico, Babiš, Dodik i drugi, ugrožavaju muslimanski migranti u SAD i Evropi. Druga vera, nacija, jezik, kultura, običaji teško se integrišu. 
Zaista, kako i sam Tramp veli, „nije lepo reći”, ali nije bilo ništa više lepo ni kad je kolektivni Zapad svoj neokolonijalni dril nad naftaškim kraljevinama na Bliskom istoku kompenzovao bolećivošću prema evropskim muslimanima, čitaj Bošnjacima, koji su bili najsekularniji, najevropskiji i da sistematski prećutkuju sve što kvari zacrtanu shemu. Senator Lantoš je u Kongresu SAD čak otvoreno izrekao: „U Bosni demonstriramo da smo protiv Al Kaide, ali ne i protiv muslimana kao takvih. Klinton je nekom od naših to još jednostavnije objasnio: „Muslimana u svetu ima milijardu, a pravoslavnih sve manje.” Čak i posle pauze nakon rušenja kula STC 11. septembra i otkrića da su mnogi islamski teroristi imali pasoše BiH, usledile su vojne intervencije u Avganistanu, Iraku, Siriji – zemljama koje nit su luk jele nit na luk mirisale. Bilo je, istina, na evropskim aerodromima na letovima za SAD neprijatnih posebnih provera putnika s muslimanskim imenima. Zlatko Lagumdžija jeste izručio „alžirsku grupu” u Gvantanamo, ali uz masovne ulične proteste muslimanskog Sarajeva. 

Deo te igre u BiH bio je da su Srbi postali dežurni krivci, jer su navodno rušili Dejton, iako su ga jedini branili, da je Dodik bio „crni Petar”, jer je tražio da se Srpskoj vrate otete ustavne nadležnosti i to sve sa svojom „zapaljivom retorikom”. Ali, eto, sve se očas tumbe okrenulo. Od „lica s poternice”, oko čijeg hapšenja se licitiralo ko to treba da obavi: sudska policija iz Sarajeva, SIPA, Eufor, Interpol ili SAS-ovci, Mile se, zajedno s doglavnicom Željkom i lojalnom Anom, u pretprošlu subotu našao na Molitvenom doručku, a onda u Beloj kući. Sarajevski TV novinar Avdo Avdić lepo je povezao da je Željka razgovarala s ministrom za trgovinu, s pomoćnikom za terorizam, da je potonji poreklom Mađar i Orbanov prijatelj, da Orban sa Dodikom u Banjaluci osniva Centar za borbu protiv terorizma. Mile, opet, po povratku iz Jerusalima i razgovora s kompletnim vrhom Izraela veli da Jevreji i Srbi imaju „zajedničkog neprijatelja...”, „da se u institucije BiH uvukao antisemitizam...” 

Avdo Avdić se vajka da je do preokreta došlo „zato što bošnjačka vrhuška nije imala petlju da uhapsi Dodika kad se pružila prilika”. No, Dodik ju je očito imao da izdrži progon, ali i glavu da u poslednji čas sjajno taktički odigra povlačenje koje će mu čak ojačati moć i ugled u svetu. Fahro Radončić, lider SBB-a veli: „Možemo mi da mrzimo Dodika, ali moramo priznati da mu se svi pomalo i divimo...” Divljenje kod neprijatelja, zavist kod nekih prijatelja. 
Tramp je u „zaštiti svih hrišćana” našao formulu da proširi podršku svojoj podršci Izraelu, ali činjenica je da u unutrašnjim obračunima u arapskom svetu prvi stradaju starosedelačke hrišćanske manjine i njihovi spomenici, iako su pod zaštitom Uneska. U tom širokom globalnom taboru našli bi se, pored Jevreja, i hrišćani, i kršćani, i protestanti. Da li okupljanje svih njih iza širokih pleća Donalda Trampa i supersile miriše na ekumenizam koji zagovara Vatikan i ima odjek i među nekim od vladika SPC, dok je većina naklonjenija Trećem Rimu? 

Dodiku je dan uoči ponovljenih izbora stigla podrška Medvedeva, šefa vladajuće partije Jedinstvena Rusija, što je otklonilo insinuacije da se okrenuo Zapadu i dodalo SNSD-u 1.500 glasova. Može se jedino reći da se okrenuo protiv evropskog dela kolektivnog Zapada, konkretno koalicije voljnih koja Šmita i dalje drži u Sarajevu, ne manje nego oni protiv njega. I nepokolebljivi evroentuzijasta Vučić oročio je lojalnost do izbora iduće godine: „Dok sam ja predsednik...” Nakon izbora, kako je onomad najavio šef SNS-a Vučević, biće premijer. 

Bošnjaci, međutim, praktično nemaju alternativu ali, ako se posreći i EU i njima, Bosna, i kad bude primljena, biće poslednja na redu, i to u novokomponovanoj kategoriji onih koji će imati sve obaveze, a nikakva prava. U toj „magarećoj klupi”, predviđenoj za Ukrajinu i Moldaviju, biće mesta i na pomoćnim sedištima bez naslona, kakva su postojala u sarajevskim kino dvoranama, za one koji su se bez karte prošvercovali da gledaju film i krišom sedali tek kad reostat priguši svetlo. Od Bosne se neće tražiti ni poglavlja ni klasteri, nego samo da ćute i slušaju, kao parije u kastinskim društvima, a na lokalnom nivou „demokratski izabrani” lider biće kao kapo u logoru. Međutim, mogu se razumeti i oni u Briselu, ionako su bez konsenzusa o bilo čemu i samo im fali BiH, koja ne može ni sama sa sobom. Bošnjaci neće s Rusima i Kinezima, jer oni su sa Srbima, iako su s njima Čečeni i Ujguri. Preostaje im koalicija voljnih, u kojoj Merc, Starmer i Makron ne mogu da se dogovore o prvenstvu i muku muče kako da se udenu među nevoljne Putina i Trampa oko Ukrajine. 

Nije im rešenje ni u tome da se, kako veli Bakir, prićute dok Trampova fertutma za godinu-dve ne prođe, a onda nastave po starom, jer Trampa će, prema ranim prognozama, naslediti potpredsednik Džej Di Vens, koji je daleko radikalniji u odbrani hrišćanstva. No, ne treba likovati nad belajem kod komšija. Bošnjaci su nam to, bili odvojeni entitetskim ili državnim granicama i, kako Vučić onomad reče na BHTV, „naši odnosi su najvažniji za budućnost”. Ali Muslimani, kako piše Meša Selimović, „zaustavljaju vreme”, a Srbi ne mogu beskonačno da čekaju da oni dođu tobe. Landauov ravnopravan dogovor nakon oktobarskih izbora, ako ne uspe ni kao usmereni, biće prilika za miran razlaz. Možda će Bošnjacima na frtalj BiH to izgledati kao džehenem, a izvorni Dejton možda će prizivati kao izgubljeni dženet. 
*Akademik, profesor emeritus

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista