Балкан без државе лидера

Међусобни економски, културни, спортски и други односи бивших југословенских република су много бољи од политичких односа. Мада се и политички односи, не рачунајући односе са Србијом, могу окарактерисати као нормализовани. У исто време, Србија, са изузетком донекле Македоније и БиХ односно Републике Српске, има лоше политичке односе са бившим југословенским републикама. Ови односи су оптерећени, пре свега, ратним распадом бивше заједничке државе, одсуством политике помирења и различитим стратешким оријентацијама њихових вођа.

Србија нема искуство оружаних сукоба са Црном Гором и Македонијом. Али у случају Македоније, због несналажења у новонасталој ситуацији, у којој је Србија само једна од малих држава а не „лидер Балкана”, Београд је, почевши с Милошевићем, водио политику која га је све више удаљавала од Скопља. Тако се догодило да, први пут у новијој историји, Србија није релевантни актер у македонској политици.

Такође,политичари из Београда су успоставили боље односе са губитничком страном у политичким сукобима у Црној Гори, и тако су нанели тежак политички пораз и себи и Србији. То је појачало својеврсну психо-политичку фрустрацију политичара из Београда која их спречава да нормализују односе са Црном Гором и успоставе тесно стратешко партнерство.

Кад су у питању односи БиХ, то јест Федерације БиХ, Хрватске и, у мањој мери, Словеније са Србијом, они су оптерећени ратом, жртвама, штетама међусобног насиља и стотинама хиљада избеглица. У БиХ је проблем додатно отежан тиме што се политичари бошњачке националности не мире с постојањем Републике Српске и посебним везама које Београд, на основу Дејтонског споразума, одржава са Бањалуком.

Косово је само по себи драма у којој се савремени српски политичари не сналазе најбоље. Поред дубоке међуетничке подељености, Косово је део глобалног одмеравања снага великих сила, односно САД и ЕУ, на једној, и Русије, на другој страни. У том одмеравању снага кључно је питање статуса, а проблем Србије је у томе што њено руководство потцењује значај Косова за Запад, а посебно страх водећих сила Запада од неуспеха политике НАТО-а у овом сукобу.

Од јесени 2006. Београд је своју „одбрану Косова” ставио у руке Москве, која је изврсно искористила неусаглашеност ставова Вашингтона и Бриселаи одсуство јасне стратегије Србије – да би ојачала своју укупну геополитичку позицију.

Досадашњи етнички сукоби на Балкану и Закавказју показују да би НАТО, односно ЕУ и САД, с једне, и Русије, с друге стране, могли да, на нивоу принципа, подрже право на самоопредељење и да, у пракси, „занемаре” територијални интегритет. Наравно, кад се намире у својим основним интересима – проширењу економске и енергетске сарадње ЕУ и Русије, као и дефинисању нове стратешке сарадње НАТО-а и Русије. Формула овог договора Русије и НАТО-а највероватније ће гласити: свако нека чисти у свом најближем окружењу! Београд би, са своје стране, морао да се помири с чињеницом да је Србија у најновијем свету земаљском део дворишта НАТО-а.

Гесло власти Србије: „И ЕУ и Косово“, може бити од користи све док нема договора Москве, Брисела и Вашингтона. После тога – не вреди. Усуд је да је статус Косова судбински тест за демократске снаге у Србији. Пристанак на отцепљење Косова излаже демократске снаге опасности да буду свргнуте, а ако не нађу заједнички језикса ЕУ око Косова то ће бити једнако одустајању од догледног чланству у Унији. Овде је кључно питање да ли ће, када, на којој основи и с којом ценом Србија ојачати своје везе с НАТО-ом, ЕУ и САД а да не наруши стратешко партнерство с Русијом.

Вођства свих бивших југословенских република су – на начелном нивоу – за укључивање у ЕУ. При томе, Словенија је већчлан, Хрватска и Црна Гора су ближе од Србије, Македоније и БиХ.

С изузетком Србије, све бивше југословенске републике су у НАТО-у или ће то бити за годину-две. Међутим, последње две владе Србије причају о „војној неутралности”, али би да остану у Партнерству за мир.

Све у свему, Србији је потребна нова политика, а за то су потребни: прво, развијена и на стварности заснована визија и стратегија развоја у 21. веку и, друго, политичко вођство које је на нивоу државничке одговорности за реализацију ове визије. Охрабрујуће је то што из самог врха власти (од председника Тадића) стиже порука о потреби за развојном стратегијом, али је забрињавајући однос према онима који (попут бившег начелника ГШ ВС) јавно подрже ту идеју.

Што пре власти Београда пређу у реалност 21. века, то ће брже и потпуније одговорити на мегатрендове и изазове овог века и потпуније задовољити националне и државне интересе Србије.

Председник Клуба 21