Balkan bez države lidera

Međusobni ekonomski, kulturni, sportski i drugi odnosi bivših jugoslovenskih republika su mnogo bolji od političkih odnosa. Mada se i politički odnosi, ne računajući odnose sa Srbijom, mogu okarakterisati kao normalizovani. U isto vreme, Srbija, sa izuzetkom donekle Makedonije i BiH odnosno Republike Srpske, ima loše političke odnose sa bivšim jugoslovenskim republikama. Ovi odnosi su opterećeni, pre svega, ratnim raspadom bivše zajedničke države, odsustvom politike pomirenja i različitim strateškim orijentacijama njihovih vođa.

Srbija nema iskustvo oružanih sukoba sa Crnom Gorom i Makedonijom. Ali u slučaju Makedonije, zbog nesnalaženja u novonastaloj situaciji, u kojoj je Srbija samo jedna od malih država a ne „lider Balkana”, Beograd je, počevši s Miloševićem, vodio politiku koja ga je sve više udaljavala od Skoplja. Tako se dogodilo da, prvi put u novijoj istoriji, Srbija nije relevantni akter u makedonskoj politici.

Takođe,političari iz Beograda su uspostavili bolje odnose sa gubitničkom stranom u političkim sukobima u Crnoj Gori, i tako su naneli težak politički poraz i sebi i Srbiji. To je pojačalo svojevrsnu psiho-političku frustraciju političara iz Beograda koja ih sprečava da normalizuju odnose sa Crnom Gorom i uspostave tesno strateško partnerstvo.

Kad su u pitanju odnosi BiH, to jest Federacije BiH, Hrvatske i, u manjoj meri, Slovenije sa Srbijom, oni su opterećeni ratom, žrtvama, štetama međusobnog nasilja i stotinama hiljada izbeglica. U BiH je problem dodatno otežan time što se političari bošnjačke nacionalnosti ne mire s postojanjem Republike Srpske i posebnim vezama koje Beograd, na osnovu Dejtonskog sporazuma, održava sa Banjalukom.

Kosovo je samo po sebi drama u kojoj se savremeni srpski političari ne snalaze najbolje. Pored duboke međuetničke podeljenosti, Kosovo je deo globalnog odmeravanja snaga velikih sila, odnosno SAD i EU, na jednoj, i Rusije, na drugoj strani. U tom odmeravanju snaga ključno je pitanje statusa, a problem Srbije je u tome što njeno rukovodstvo potcenjuje značaj Kosova za Zapad, a posebno strah vodećih sila Zapada od neuspeha politike NATO-a u ovom sukobu.

Od jeseni 2006. Beograd je svoju „odbranu Kosova” stavio u ruke Moskve, koja je izvrsno iskoristila neusaglašenost stavova Vašingtona i Briselai odsustvo jasne strategije Srbije – da bi ojačala svoju ukupnu geopolitičku poziciju.

Dosadašnji etnički sukobi na Balkanu i Zakavkazju pokazuju da bi NATO, odnosno EU i SAD, s jedne, i Rusije, s druge strane, mogli da, na nivou principa, podrže pravo na samoopredeljenje i da, u praksi, „zanemare” teritorijalni integritet. Naravno, kad se namire u svojim osnovnim interesima – proširenju ekonomske i energetske saradnje EU i Rusije, kao i definisanju nove strateške saradnje NATO-a i Rusije. Formula ovog dogovora Rusije i NATO-a najverovatnije će glasiti: svako neka čisti u svom najbližem okruženju! Beograd bi, sa svoje strane, morao da se pomiri s činjenicom da je Srbija u najnovijem svetu zemaljskom deo dvorišta NATO-a.

Geslo vlasti Srbije: „I EU i Kosovo“, može biti od koristi sve dok nema dogovora Moskve, Brisela i Vašingtona. Posle toga – ne vredi. Usud je da je status Kosova sudbinski test za demokratske snage u Srbiji. Pristanak na otcepljenje Kosova izlaže demokratske snage opasnosti da budu svrgnute, a ako ne nađu zajednički jeziksa EU oko Kosova to će biti jednako odustajanju od doglednog članstvu u Uniji. Ovde je ključno pitanje da li će, kada, na kojoj osnovi i s kojom cenom Srbija ojačati svoje veze s NATO-om, EU i SAD a da ne naruši strateško partnerstvo s Rusijom.

Vođstva svih bivših jugoslovenskih republika su – na načelnom nivou – za uključivanje u EU. Pri tome, Slovenija je većčlan, Hrvatska i Crna Gora su bliže od Srbije, Makedonije i BiH.

S izuzetkom Srbije, sve bivše jugoslovenske republike su u NATO-u ili će to biti za godinu-dve. Međutim, poslednje dve vlade Srbije pričaju o „vojnoj neutralnosti”, ali bi da ostanu u Partnerstvu za mir.

Sve u svemu, Srbiji je potrebna nova politika, a za to su potrebni: prvo, razvijena i na stvarnosti zasnovana vizija i strategija razvoja u 21. veku i, drugo, političko vođstvo koje je na nivou državničke odgovornosti za realizaciju ove vizije. Ohrabrujuće je to što iz samog vrha vlasti (od predsednika Tadića) stiže poruka o potrebi za razvojnom strategijom, ali je zabrinjavajući odnos prema onima koji (poput bivšeg načelnika GŠ VS) javno podrže tu ideju.

Što pre vlasti Beograda pređu u realnost 21. veka, to će brže i potpunije odgovoriti na megatrendove i izazove ovog veka i potpunije zadovoljiti nacionalne i državne interese Srbije.

Predsednik Kluba 21