Самоуки мајстор за тамбуре

Кикинда – Иако је дубоко загазио у осму деценију, Душан Бранков (77) још увек прави тамбуре са истим ентузијазмом као и пре четврт века, када је почео да се бави овим занатом. Пре тога био је наставник математике и физике, преводилац и шеф пропаганде у предузећу „ИДА – Опел возила”. У младости се бавио и фотографијом и обрадом дрвета, а онда се определио за занимање које га физички не оптерећује, а пружа му неизмерно задовољство.

– Са тамбурама се дружим од ране младости. Мој деда је био члан једног оркестра још пре Првог светског рата. Пошто сам одрастао код бабе и деде, а они у кући нису имали струју, увече сам, чекајући на вечеру и грејући леђа уз сељачку пећ, дромбуљао ту дедину тамбуру. Када сам одлучио да се бавим израдом тамбура, нисам имао код кога да изучим занат. Сакупио сам неку литературу о прављењу гитара и виолина и одатле сам учио. Изградња тамбура је врло деликатан посао, захтева упорност и много труда. Дрво је такав материјал да никад не знате шта ће од тога што радите испасти. Градитељ не зна какав ће квалитет звука имати инструмент све док не буде готов. У почетку, инструменти нису бивали онакви какве сам желео да направим. Без обзира на то, нисам бацио ниједну тамбуру, али сам неке морао и по три пута да растурам. То је једини пут учења – каже за наш лист Душан Бранков.

Своје знање и искуство овај самоуки градитељ тамбура преточио је и у књигу која је, на иницијативу Удружења тамбураша из Сједињених Америчких Држава, преведена на енглески језик. Захваљујући томе, стигла је и до америчких универзитета и тамошњих јавних библиотека.

У његовој радионици настало је више од 270 инструмената. Малу бисерницу изради за три недеље, а веће комаде за месец дана. Каже да, пре него што се употреби, дрво треба да се суши седам година. За тамбуру, као и остале жичане инструменте, најбољи је шарени јавор, јер је лак за обликовање, даје одличан звук, а лепо и изгледа.

– Моји инструменти нашли су купце у Америци, Израелу, Немачкој, Македонији, Хрватској, Мађарској, а у Кикинди сам продао само један. Најпоноснији сам на двадесетак тамбура које сам израдио за Основну школу у месту Јаша Томић. Једном приликом позвали су ме на свој концерт и ја сам био пресрећан слушајући музичка дела која се изводе на мојим инструментима – истиче Бранков.

Пре Другог светског рата, само у Новом Саду и Суботици постојало је по десетак мајстора овог заната. Свако веће место имало је понеког занатлију који је могао да поправи тамбуру, а познати сенћански градитељ Боцан је имао чак седморицу радника и продавницу тамбура у Београду. То је било златно доба тамбура, па су сви имали сталне муштерије и могли су лепо да живе од тога. Бранков вели да је данас ситуација неупоредиво другачија. У Војводини је свега десетак градитеља, зарада баш и није најбоља, па мајстори једва да имају коме да пренесу тајне израде ових племенитих инструмената.