Интелектуалци у служби капитализма

Овдашња рестаурација капитализма, односно еуфемистички названа "транзиција" из социјализма у капитализам, неминовно је захватила и интелектуалце као посебну друштвену групу. Некадашња "критика свега постојећег" устукнула је пред апологетиком капиталистичке реалности. То је видљиво и у недавном тематском блоку "Политике" (4. новембар) посвећеном "транзицији" у нашој земљи. Упркос томе што смо поново могли да чујемо за готово заборављену реч "капитализам" (доскора се говорило само о "грађанском друштву"), акценат је стављен на његову афирмацију, не на темељно критичко испитивање. Чак и ако се дозволи да капитализам није "најбољи од свих могућих (друштвених) светова", граница критике је у констатацији да је он ипак најмање лош од свих могућих светова. Капитализам се може ту и тамо поправљати ("реформисати"), али се не треба или чак не може радикално мењати (револуционисати). Од новинара, преко "истраживача јавног мњења" и менаџера за "људске ресурсе", па до "експерата" из области друштвених наука, сви се слажу у једном – капитализам нема алтернативу!

Сатанизација социјализма је, наравно, једно од основних идеолошких оружја – говори се о "чистилишту" кроз које морамо да прођемо да бисмо из социјалистичког "пакла" стигли у капиталистички "рај", другим речима, да бисмо из "мрачне" социјалистичке прошлости закорачили у "светлу" капиталистичку будућност. Ту је и одвећ прежвакана прича о социјализму као земљи дембелији.

Све је то зачињено социјалдарвинистичком реториком о "добитницима" и "губитницима" у "транзиционој" борби за опстанак. Из људског света вратили смо се натраг у животињско царство. Или чак у анорганску природу – у капиталистичком новоговору човек је "ресурс", сведен на природну сировину, пуки материјал. Што је материјал еластичнији, односно прилагодљивији капиталистичкој реалности, то боље! Препреку у том процесу адаптације на нове услове животне средине представљају "превазиђени начини размишљања", заостали из оне "мрачне" социјалистичке прошлости.

Зато су професори универзитета ту да нам унапреде "недовољно развијену свест" о (новој) реалности. Тако нас професорка психологије саветује да, уместо да пружамо отпор, без оклевања прихватимо губитак посла као животну шансу, и тиме демонстрирамо "личну одговорност". Професор социологије нам поручује да морамо да схватимо да оно што је (до јуче) било наше, рецимо предузећа, једноставно више није наше, и тачка! Професор политикологије ламентира над "недовршеном демократизацијом"; демократија се, по њему, састоји у томе да о "губитницима брине" његово величанство слободно тржиште. Њихово право гласа, међутим, представља препреку на том путу, па је држава принуђена да с таквима прави компромис. Не можемо овде да не осетимо жал за "идиличним" временима када није постојало опште право гласа.

При томе, нарочито је упадљива хипокризија – реч је, наиме, о професорима државног универзитета, уједињеним у атацима на тековине (социјалне) државе. Они који су цео радни век провели у окриљу једне државне институције без имало образа деле лекције онима који су "проводили цео радни век на истим радним местима и веровали да ће тако дочекати пензију"?!

Од Сократа до Сартра лик интелектуалца незамислив је без критичког става спрам доминантних друштвених пракси. Истински интелектуалац дереализује реалност, већ самим тим што показује да је свака стварност створена, па и променљива. Тиме она губи мистични статус апсолутне чињенице која паралише способност критичког мишљења. У овом конкретном случају то значи трагати за узроцима несумњиво тешке економске ситуације; они се можда могу наћи у економском и ратном насиљу спрам наше државе током 90-их година 20. века, али и после тога, у безобзирној пљачки друштвене и државне имовине током приватизације. Већина предузећа у којима постоје проблеми реализације имала су успешно пословање пре ових процеса.

Данашња ситуација је, дакле, производ одређених историјских околности. Интелектуалци су дужни да о њима рефлектују; они треба да подреде постојећу реалност императивима слободе, истине и правде, а не да те императиве подреде диктату постојеће реалности. Они указују да (треба да) постоји слобода од тржишта, или бар мимо њега, да истина није тек одраз постојећег стања, и да постоје и социјална, а не само политичка, права. Нажалост, видели смо да огромну већину интелектуалаца чине гласноговорници капиталистичког фактицитета.

Данас је, рецимо, државни универзитет једна од најизразитијих полуга постојећег поретка, његов ударни идеолошки апарат. Некада бунтован и субверзиван, данас ућуткан – глас диже само када се треба супротставити и најмањим назнакама промене statusa quo. И за то је добро плаћен, већином парама оних "изгубљених у транзицији", који "не знају сопствене интересе". За те паре, разноразни "експерти" који нам стижу са универзитета продају своје услуге тако што помажу "губитницима транзиције" да "развију" свест, односно артикулишу своје друштвене интересе. Па им интерес владајућих представљају као њихов сопствени интерес. То је темељни ефект идеологије; ови интелектуалци служе као обични сервисери владајућег поретка, промотори доминантне либералне идеологије. Насупрот њима, истински интелектуалци критички сецирају постојеће стање и његову идеологију, развејавају идеолошке магле у којима влада (кон)фузија између интереса владајућих и потчињених. Таква интелектуална авангарда тек треба да се појави.

Наставник филозофије