Intelektualci u službi kapitalizma

Ovdašnja restauracija kapitalizma, odnosno eufemistički nazvana "tranzicija" iz socijalizma u kapitalizam, neminovno je zahvatila i intelektualce kao posebnu društvenu grupu. Nekadašnja "kritika svega postojećeg" ustuknula je pred apologetikom kapitalističke realnosti. To je vidljivo i u nedavnom tematskom bloku "Politike" (4. novembar) posvećenom "tranziciji" u našoj zemlji. Uprkos tome što smo ponovo mogli da čujemo za gotovo zaboravljenu reč "kapitalizam" (doskora se govorilo samo o "građanskom društvu"), akcenat je stavljen na njegovu afirmaciju, ne na temeljno kritičko ispitivanje. Čak i ako se dozvoli da kapitalizam nije "najbolji od svih mogućih (društvenih) svetova", granica kritike je u konstataciji da je on ipak najmanje loš od svih mogućih svetova. Kapitalizam se može tu i tamo popravljati ("reformisati"), ali se ne treba ili čak ne može radikalno menjati (revolucionisati). Od novinara, preko "istraživača javnog mnjenja" i menadžera za "ljudske resurse", pa do "eksperata" iz oblasti društvenih nauka, svi se slažu u jednom – kapitalizam nema alternativu!

Satanizacija socijalizma je, naravno, jedno od osnovnih ideoloških oružja – govori se o "čistilištu" kroz koje moramo da prođemo da bismo iz socijalističkog "pakla" stigli u kapitalistički "raj", drugim rečima, da bismo iz "mračne" socijalističke prošlosti zakoračili u "svetlu" kapitalističku budućnost. Tu je i odveć prežvakana priča o socijalizmu kao zemlji dembeliji.

Sve je to začinjeno socijaldarvinističkom retorikom o "dobitnicima" i "gubitnicima" u "tranzicionoj" borbi za opstanak. Iz ljudskog sveta vratili smo se natrag u životinjsko carstvo. Ili čak u anorgansku prirodu – u kapitalističkom novogovoru čovek je "resurs", sveden na prirodnu sirovinu, puki materijal. Što je materijal elastičniji, odnosno prilagodljiviji kapitalističkoj realnosti, to bolje! Prepreku u tom procesu adaptacije na nove uslove životne sredine predstavljaju "prevaziđeni načini razmišljanja", zaostali iz one "mračne" socijalističke prošlosti.

Zato su profesori univerziteta tu da nam unaprede "nedovoljno razvijenu svest" o (novoj) realnosti. Tako nas profesorka psihologije savetuje da, umesto da pružamo otpor, bez oklevanja prihvatimo gubitak posla kao životnu šansu, i time demonstriramo "ličnu odgovornost". Profesor sociologije nam poručuje da moramo da shvatimo da ono što je (do juče) bilo naše, recimo preduzeća, jednostavno više nije naše, i tačka! Profesor politikologije lamentira nad "nedovršenom demokratizacijom"; demokratija se, po njemu, sastoji u tome da o "gubitnicima brine" njegovo veličanstvo slobodno tržište. Njihovo pravo glasa, međutim, predstavlja prepreku na tom putu, pa je država prinuđena da s takvima pravi kompromis. Ne možemo ovde da ne osetimo žal za "idiličnim" vremenima kada nije postojalo opšte pravo glasa.

Pri tome, naročito je upadljiva hipokrizija – reč je, naime, o profesorima državnog univerziteta, ujedinjenim u atacima na tekovine (socijalne) države. Oni koji su ceo radni vek proveli u okrilju jedne državne institucije bez imalo obraza dele lekcije onima koji su "provodili ceo radni vek na istim radnim mestima i verovali da će tako dočekati penziju"?!

Od Sokrata do Sartra lik intelektualca nezamisliv je bez kritičkog stava spram dominantnih društvenih praksi. Istinski intelektualac derealizuje realnost, već samim tim što pokazuje da je svaka stvarnost stvorena, pa i promenljiva. Time ona gubi mistični status apsolutne činjenice koja parališe sposobnost kritičkog mišljenja. U ovom konkretnom slučaju to znači tragati za uzrocima nesumnjivo teške ekonomske situacije; oni se možda mogu naći u ekonomskom i ratnom nasilju spram naše države tokom 90-ih godina 20. veka, ali i posle toga, u bezobzirnoj pljački društvene i državne imovine tokom privatizacije. Većina preduzeća u kojima postoje problemi realizacije imala su uspešno poslovanje pre ovih procesa.

Današnja situacija je, dakle, proizvod određenih istorijskih okolnosti. Intelektualci su dužni da o njima reflektuju; oni treba da podrede postojeću realnost imperativima slobode, istine i pravde, a ne da te imperative podrede diktatu postojeće realnosti. Oni ukazuju da (treba da) postoji sloboda od tržišta, ili bar mimo njega, da istina nije tek odraz postojećeg stanja, i da postoje i socijalna, a ne samo politička, prava. Nažalost, videli smo da ogromnu većinu intelektualaca čine glasnogovornici kapitalističkog fakticiteta.

Danas je, recimo, državni univerzitet jedna od najizrazitijih poluga postojećeg poretka, njegov udarni ideološki aparat. Nekada buntovan i subverzivan, danas ućutkan – glas diže samo kada se treba suprotstaviti i najmanjim naznakama promene statusa quo. I za to je dobro plaćen, većinom parama onih "izgubljenih u tranziciji", koji "ne znaju sopstvene interese". Za te pare, raznorazni "eksperti" koji nam stižu sa univerziteta prodaju svoje usluge tako što pomažu "gubitnicima tranzicije" da "razviju" svest, odnosno artikulišu svoje društvene interese. Pa im interes vladajućih predstavljaju kao njihov sopstveni interes. To je temeljni efekt ideologije; ovi intelektualci služe kao obični serviseri vladajućeg poretka, promotori dominantne liberalne ideologije. Nasuprot njima, istinski intelektualci kritički seciraju postojeće stanje i njegovu ideologiju, razvejavaju ideološke magle u kojima vlada (kon)fuzija između interesa vladajućih i potčinjenih. Takva intelektualna avangarda tek treba da se pojavi.

Nastavnik filozofije