Курди као Трампово „топовско месо”

Аме­рич­ко-изра­ел­ски уда­ри на Иран већ у пр­вој не­де­љи обез­гла­ви­ли су ре­жим, са­мо из ва­зду­ха. Ипак, обра­зац бом­бар­до­ва­ња, укљу­чу­ју­ћи га­ђа­ње обје­ка­та Иран­ске ре­во­лу­ци­о­нар­не гар­де (ИРГЦ), ре­гу­лар­не вој­ске, по­ли­циј­ских ста­ни­ца дуж иран­ско-ирач­ке гра­ни­це, на­го­ве­шта­ва да би рат уско­ро мо­гао да до­би­је и коп­не­ну ди­мен­зи­ју. Али без аме­рич­ких чи­за­ма на те­ре­ну. Сто­ти­не пе­шмер­га, курд­ских бо­ра­ца из ирач­ког Кур­ди­ста­на, чи­је име зна­чи „они ко­ји се су­о­ча­ва­ју са смр­ћу”, за­у­зе­ли су по­ло­жа­је у се­ли­ма уз гра­ни­цу са Ира­ном, по­ка­за­ли су са­те­лит­ски сним­ци. По­је­ди­ни Кур­ди у Ира­ку већ го­во­ре о исто­риј­ској при­ли­ци за ује­ди­ње­ње са сво­јим су­на­род­ни­ци­ма из Рож­хи­ла­та, ка­ко на­зи­ва­ју део Кур­ди­ста­на под вла­шћу Те­хе­ра­на. Ислам­ска Ре­пу­бли­ка, твр­де они, ни­ка­да ни­је де­ло­ва­ла сла­би­је, ни­ти је ме­ђу­на­род­ни рас­по­ред сна­га био по­вољ­ни­ји. А ако би ус­пе­ли да за­па­ле курд­ску по­бу­ну у Ира­ну, ве­ру­ју да би то мо­гло под­стак­ну­ти Ара­пе, Бе­лу­че и Азе­ре да учи­не исто.

Пре­ма пи­са­њу „Атлан­ти­ка”, по­че­так ра­та про­бу­дио је пет иран­ских курд­ских пар­ти­ја из ег­зи­ла у Ира­ку, од ко­јих сва­ка има вој­но кри­ло, да се удру­же ка­ко би за­јед­нич­ки де­ло­ва­ли. Ови из­ве­шта­ји до­би­ли су до­дат­ну те­жи­ну на­кон ово­не­дељ­ног те­ле­фон­ског раз­го­во­ра аме­рич­ког пред­сед­ни­ка До­нал­да Трам­па са Ма­су­дом Бар­за­ни­јем и Ба­фе­лом Та­ла­ба­ни­јем, ли­де­ри­ма две од тих пар­ти­ја, ка­ко је из­ве­стио Aксиос, док је Си-Ен-Ен пре­нео да ЦИА ра­ди на на­о­ру­жа­ва­њу курд­ских сна­га у ци­љу под­сти­ца­ња њи­хо­ве по­бу­не.

Ме­ђу­тим, струч­ња­ци сма­тра­ју да ни­јед­на курд­ска сна­га не би мо­гла да сру­ши иран­ску вла­ду, ни­ти да ути­че на то ко би мо­гао да пре­у­зме власт. На­вод­но, ЦИА је Кур­ди­ма обез­бе­ди­ла са­мо ла­ко на­о­ру­жа­ње, али они не­ма­ју тен­ко­ве, ни­ти ар­ти­ље­ри­је по­треб­них да ре­ал­но за­пре­те те­о­крат­ској вла­сти у Те­хе­ра­ну. Та­ко­ђе, ме­ђу шест ми­ли­о­на Кур­да у Ира­ку вла­да за­бри­ну­тост због мо­гу­ћих по­сле­ди­ца. Иран је већ лан­си­рао дро­но­ве и ра­ке­те на њи­хо­ве по­ло­жа­је, као и на аме­рич­ку ва­зду­шну ба­зу „Ха­рир”. Иако је ве­ћи­на про­јек­ти­ла пре­срет­ну­та, про­из­вод­ња наф­те и га­са при­вре­ме­но об­у­ста­вље­не, а не­стан­ци стру­је по­ста­ли уче­ста­ли­ји. Сто­га, ако пе­шмер­ге пре­ђу у Иран, од­ма­зда ре­жи­ма би мо­гла би­ти мно­го же­шћа. За раз­ли­ку од ми­ли­та­на­та, оби­чан на­род осе­ћа и уну­тра­шњу ди­ле­му. Иако за­ви­се од аме­рич­ке за­шти­те, мно­ги Кур­ди исто­вре­ме­но из­ра­жа­ва­ју од­ре­ђе­но по­што­ва­ње пре­ма исто­риј­ском од­но­су Ира­на пре­ма њи­ма. За раз­ли­ку од Тур­ске, Иран ни­ка­да ни­је по­ку­шао да оку­пи­ра њи­хо­ву те­ри­то­ри­ју у Ира­ку, док им је ви­ше пу­та пру­жио уто­чи­ште: по­себ­но ка­да су 90-их бе­жа­ли од ре­жи­ма Са­да­ма Ху­се­и­ма, а за­тим и ка­да су 2014. го­ди­не сти­гли џи­ха­ди­сти Ислам­ске др­жа­ве.

Уз све то, леб­ди и сум­ња у то да ће Кур­ди по­ста­ти са­мо Трам­по­во то­пов­ско ме­сто, јер их је Аме­ри­ка ви­ше пу­та из­да­ла. Сје­ди­ње­не Др­жа­ве има­ју ду­гу исто­ри­ју са­рад­ње са курд­ским ми­ли­ци­ја­ма у Ира­ку и Си­ри­ји. Ме­ђу­тим, по­сле За­лив­ског ра­та 1991. го­ди­не, Ва­шинг­тон је охра­брио курд­ски уста­нак у Ира­ку, док је за­тим по­сма­трао ка­ко је ирач­ка вој­ска ма­са­кри­ра­ла курд­ске сна­ге. Тра­у­ма­тич­на се­ћа­ња на си­риј­ски су­коб та­ко­ђе су и да­ље сна­жна ме­ђу Кур­ди­ма ши­ром ре­ги­о­на. У Си­ри­ји су Кур­ди по­вре­ме­но из­гле­да­ли као да су на иви­ци на­пу­шта­ња од стра­не ме­ђу­на­род­них парт­не­ра док су се су­о­ча­ва­ле са на­па­ди­ма сна­га си­риј­ске вла­де Ах­ме­да ел Ша­ре и са­ве­знич­ких ми­ли­ци­ја још у ја­ну­а­ру ове го­ди­не. Због то­га мно­ги курд­ски по­сма­тра­чи по­ста­вља­ју пи­та­ње да ли би по­др­шка Бе­ле ку­ће у иран­ском слу­ча­ју би­ла ду­го­трај­на или тек при­вре­ме­на и праг­ма­тич­на. Без трај­не по­све­ће­но­сти Сје­ди­ње­них Др­жа­ва и њи­хо­вих са­ве­зни­ка да по­др­же курд­ске за­јед­ни­це у Ира­ну и Ира­ку, курд­ско ви­ђе­ње је да би укљу­чи­ва­ње у су­коб за њих мо­гло има­ти те­шке по­сле­ди­це.

Тур­ска би та­ко­ђе ве­ро­ват­но по­сма­тра­ла та­кав раз­вој до­га­ђа­ја са за­бри­ну­то­шћу, што би до­дат­но за­ком­пли­ко­ва­ло си­ту­а­ци­ју. Ан­ка­ра је исто­риј­ски би­ла опре­зна пре­ма по­ли­тич­ким до­би­ци­ма курд­ских гру­па би­ло где у ре­ги­о­ну, по­сма­тра­ју­ћи та­ква кре­та­ња кроз при­зму соп­стве­ног курд­ског пи­та­ња. Због то­га ће Ре­џеп Та­јип Ер­до­ган ве­ро­ват­но на­сто­ја­ти да огра­ни­чи ши­ре­ње курд­ске по­ли­тич­ке уло­ге у Ира­ну због њи­хо­вог по­тен­ци­јал­ног ја­ча­ња, јер су курд­ске ми­ли­ци­је и ра­ни­је пре­ла­зи­ле гра­ни­це ка­ко би по­ма­га­ле јед­не дру­ги­ма, нај­по­зна­ти­је то­ком гра­ђан­ског ра­та у Си­ри­ји.