РТС добија женски потпис

Постоје функције које личе на столице у студију – увек спремне за следећег госта, али ретко за некога ко ће променити сценографију. Место генералног директора Радио-телевизије Србије дуго је било управо таква столица: стабилна, али помало заробљена у сопственој рутини. Када је 11. фебруара ове године на њу села Мања Грчић, кадар се, бар симболично, променио.

Не само зато што на чело јавног сервиса долази особа са више од две деценије искуства у медијима, већ и зато што РТС први пут у својој историји добија – жену директора. Није неважно да се ова чињеница подвлачи баш у данима када се обележава 8. март. Јер симболи, као и телевизијске слике, понекад говоре више од званичних саопштења.

Мања Грчић рођена је 1979. године у Сарајеву, али је детињство и школовање делом провела у иностранству. Људи који рано науче да свет има више перспектива, касније лакше разумеју и медијски плурализам. Новинарство је студирала на Факултету политичких наука у Београду, а дипломирала на Универзитету у Лидсу. Каријеру је почела у информативним редакцијама – од Би-Би-Сија до телевизије Б92 – где је, као и сваки новинар на почетку, учила основну лекцију професије: да је микрофон често тежи него што изгледа.

Пут ју је даље водио ка менаџерским позицијама. Била је заменица директора Фокс телевизије, потом директорка националне ТВ3 у Словенији, затим генерална директорка Б92. Радила је и у оквиру међународне медијске групације „Антена груп”. Под њеним вођством та медијска мрежа позиционирала се као једна од важнијих регионалних телевизијских структура.

Касније постаје сувласница и директорка „Минакорд медија” система, у чијем саставу су и телевизије К1 и новинска агенција Танјуг. Истовремено, води и комуникацијску агенцију „Мајо паблик”. На листи сто најутицајнијих људи у медијима, нашла се на четрдесетом месту.

Наравно, као и свако именовање на важну функцију у Србији, и ово је дочекано уз пратећи хор коментара. У јавном простору брзо су се појавиле тврдње да су политички контакти и блискост са појединим круговима власти били кључни фактор њеног избора. Такве сумње у Србији повлаче и питања – да ли је реч о професионалном избору или политичком кадру?

Али медијска индустрија има једну незгодну особину – резултати се виде. Телевизије које опстају, пројекти који се развијају и платформе које расту тешко се могу објаснити само политичком подршком. За такве механизме потребна је и вештина управљања медијским системима.

Ко је икада гледао Мању Грчић у улози водитељке емисије „Уранак”, могао је да примети и ретку комбинацију смирености и самоуверености пред камером. Она не води разговор као дуел, већ као процес разумевања. Саговорнике слуша, а питања поставља прецизно, без театралности. То је можда и најважнија особина за некога ко долази на чело јавног сервиса: разумевање природе медија. РТС последњих година често делује као брод који се креће познатом рутом, без превише ризика и без много нових идеја. Зато долазак особе која долази из динамичнијег, комерцијалног медијског окружења може бити и прилика за промену ритма. РТС-у је, можда више него икада, потребан нови импулс и више храбрости да се изађе из устаљеног телевизијског шаблона.

У том смислу, симболика прве жене на челу РТС-а није само статистичка занимљивост. Она носи и очекивање да ће се заједно са променом на врху променити и енергија институције. А РТС, после много година, можда управо чека такав помак.