Регион недовршеног мира

Када је реч о бившем простору Југославије нема лаких питања, јер сва дотичу тешка, a неразрешена искуства, спороведугог трајања, међусобно испостављене кривице и оптужбе. Реч је о региону недовршеног мира. Престанком насиља и ратова није подвучена црта којом се смишљено спречава, или бар отежава, снажно мешање прошлости у послове реконструкције и уређивања региона. Питање изградње бољих односа на простору бивше ЈУ је, дакле, смештено у помешана времена и у готово надреалној смеси интереса, прагматизама, дозиране добре воље у прилог сарадње и разуђених препрека њеном успостављању. Надреалност се може илустровати чињеницом да мафије региона, као главни бенефицијери неуређености постојећих држава и распрострањене корупције, одлично сарађују за разлику од политичких елита. Ледени прагматизам се пак обелодањује у чињеници да док се проблеми повратка избеглица, имовине, пензија итд. тромо или никако не решавају дотле се економска рационалност сарадње пробија и шири.

Међу многим препрекама успостављању бољих односа испречила се и борба сваког од актера за потпуну реконструкцију своје ближе и даље прошлости, уз нова херојска тумачења властитих улога. На то се надовезује и жестока борба за ексклузивно тумачење природе недавних сукоба, за право на расподелу улога жртве и кривца. На делу је борба за нови, самосвојни идентитет, али борба која истовремено ни најмање не искључује беспоговорну послушност и подређеност спољним налозима, и притисцима (на пример, притисцима да се призна независност Косова) моћних глобалних актера. У потрази за идентитетом заправо се испољава амбивалентан однос према региону. Регион као да је мање природно, логично средиште идентитета, а више наметнути простор злехуде географске случајности. У ривалству за спољну наклоност ствара се неприродна дистанца према свему што би упућивало на (западно)балкански, тј. заједнички регионални идентитет.

Регионалној збрци делом доприносе и спољни актери који једном руком улажу економска и политичка средства у прилог регионалној сарадњи, а другом је отежавају. Сарадња је отежана инсистирањем и спољних актера на једностраним и поједностављеним тумачењима сукоба и своје улоге у распаду Југославије, као и недоследном политиком након завршетка сукоба.

У светлу постојећих заплета не преостаје ништа друго него, на трагу идеје Ј. Галтунга о трансформацији сукоба, проналазити просторе сарадње по страни кључних неслагања и нерешених сукоба/спорова. Другим речима, комбиновати активну усредсређеност на реално могуће облике сарадње и спонтану обнову веза коју ће донети паметнији и великодушнији припадници нових генерација.

Борба за боље односе, међутим, као и за повољније решавање спорних питања која су од значаја за Србију, захтевају темељно преуређивање њеног унутрашњег простора, државотворну усредсређеност, заокрет ка изградњи озбиљног и ненарушивог унутрашњег консензуса око виталних државних интереса и приоритета, улагање активног напора да се скине стигма колективне кривице, пронађе властита делотворна формула, превладавање унутрашње економске и социјалне кризе без слепог подлегања доминантним идеолошким догмама. Хаотична, изнутра посвађана, немоћна држава не може да буде равноправан, респектабилан регионални актер. Самопоштовање и самопоуздање мора да се поврати радом на властитом уљуђивању и улагањем додатних напора да се побољша сопствена позиција и у ширем међународном окружењу, „играњем на више жица“. Ширењем свог међународног упоришта и мреже сарадње смањује се зависност од (ужих и ширих) регионалних произвољности и неизвесности, а повећавају унутрашњи мотиви за равноправну сарадњу у непосредном окружењу.

Професор на Факултету политичких наука