Први сајбер-свемирски рат у Ирану

Домаћим фудбалским тренерима, а верујем и у већини земља света где је популаран, лакнуло је у ових недељу дана. Нису морали да слушају звоцање и лекције пола нације, саветодавци су се концентрисали на најновију блискоисточну кризу, започету израелско-америчким нападом на Иран. Интернетом кружи скорашњи снимак женске иранске фудбалске репрезентације, чије чланице не певају актуелну химну. Да ли ће иранска фудбалска момчад отићи на предстојећи Мундијал у Лос Анђелес и шта ће тамо, евентуално, певати остаје да се види. У међувремену, ево неколико околности овог сукоба које се ређе коментаришу или су прошле испод радара, али не и мимо мог розе-испред-компјутера „авакса”. Како сам тек недавно одгледала прве три сезоне сјајне израелске серије „Фауда”, сматрам се додатно компетентном.

Кад смо код радара, Американци су први пут на Блиски исток довезли 11 авиона Ф-22, познатих и као „раптори”. Превасходно су намењени за уништавање непријатељских радара и система противваздухопловне одбране или за прослеђивање координата циљева ударним јединицама које лете после њих. У Венецуели су „раптори” потпуно „искључили” батерије С-300ВМ руске производње, тако да није испаљена ниједна пресретачка ракета. Оцењује се да је њихово распоређивање одговор на све што је Иран успео да обнови од удара 2024. године.

Американци су од јануара обавили више од 270 летова на Блиски исток транспортним авионима Ц-17 и Ц-5. Дан пре традиционалних напада петком, које практикују све стране у сукобима у овом делу света, не само због берзи већ и због верских обичаја, у Израел су слетела и четири Ц-17, позната као „глоубмастери”. Процењује се да је, уз поменуте, одраније распоређене Ф-35 у Јордану и четрнаест танкера за допуну горивом у ваздуху који се налазе се на Аеродрому „Бен Гурион”, у региону тренутно стационирано око 300 америчких војних авиона. Ово распоређивање није део стратегије одвраћања већ формирање логистичке структуре за дуготрајне операције високог интензитета. Израелски планери већ потврђују да танковање њихових авиона у ваздуху, које омогућавају америчке летелице, резултира много већим обимом дејстава. Носач авиона „Џералд Форд”, који плови на нуклеарни погон и може аутономно да оперише двадесет пет година без замене горива, стигао је у Медитеран, вероватно за подршку израелском систему противваздухопловне одбране. Током напада на нуклеарна постројења јуна 2025. године америчке снаге биле су три пута мањег обима, с једним уместо садашња два носача авиона, што указује да су партнери планирали да овај сукоб траје четрдесетак дана.

Интероперабилност америчко-израелских ресурса, попут синхронизације потребне за танковање горива у лету, даје синергију која надилази обичну аритметику у којој су један и један два. Очит је висок степен поверења у размени обавештајних података између Израела и Американаца. Овај напад сматра се првом кинетичко-сајбер-свемир операцијом у којој су сајбер и свемир подједнако битни домени. У њима су се слагали слојеви некинетичких ефеката попут онеспособљавања електронских система комуникације, надзора и превенције Ирана. Док се спекулише да ли ће Американци и Израелци реализовати и копнене нападе, у Ирану за интересе Израела већ оперише око сто обавештајаца. Без њих не би било могуће хаковати систем надзора, државне телевизије и прецизно погађати конкретне циљеве. Као што то и Американци постижу. Теоретичари завера који тврде да су нови удари на Иран почели да би се пажња јавности одвукла од афере „Епстајн” превиђају да се овакве операције планирају и припремају годинама.

Египат и Саудијска Арабија разматрају сарадњу у омогућавању алтернативних праваца снабдевања енергентима кроз Црвено море, јер је саобраћај кроз Ормуски теснац скоро скроз заустављан, махом због одлука осигуравајућих компанија да престану да пружају услуге и пребукираности постројења за складиштење. Америчка администрација брзо је увидела где је проблем и наложила је Развојној финансијској корпорацији да пружи државне гаранције за осигурања. Кроз теснац се не транспортују само нафта и гас већ и знатна количина светских потреба сировина за пољопривреду. Да би се најављене мере операционализовале, потребно је доста времена. Пре неколико месеци Израел је признао Сомалиленд, државу на рогу Африке с друге стране Црвеног мора. Американци се нису бунили. Тиме је обезбеђена боља контрола залеђа Џибутија, где је смештена важна америчка база и смањене шансе да се саобраћај опструира из Сомалије и Јемена. Случајност или још један елемент израелско-америчке сарадње у припреми овог напада на Иран и смањења штете од његових нежељених последица?

С друге стране, Британци су овог пута још неодлучни (до тренутка слања овог текста), и поред иранског напада на Кипар, где су и њихове трупе. Премијер Стармер својом неодлучношћу, којом је довео у питање функционисање моћне англосаксонске обавештајне мреже „Пет очију”, изазива Трампов, такође епски, бес због намере да управо ових дана архипелаг Чагос у Индијском океану врати Маурицијусу. Наиме, стратешки важна америчка база „Дијего Гарсија”, из које Американци пројектују силу ка Блиском истоку и југоисточној Азији, смештена је на истоименом острву, које је део споменутог архипелага. Иако Британци планирају да у транзицији суверености ка Маурицијусу острво закупе на 99 година по цени од 136 милиона долара годишње, Трамп је Стармерову намеру описао као „велику слабост и тоталну глупост”, јер ће Маурицијус имати право да блокира коришћење острва за операције за које не сматра да су у складу с међународним правом.

Предвиђа се да ће Кинези користећи ове околности појачати свој утицај у том делу Индијског океана. Страхује се и од последица евентуалног заузимања Тајвана због велике зависности америчке ИТ индустрије од чипова који се тамо производе. Одвраћање Кинеза од Тајвана тренутно се у знатној мери пројектује управо из базе „Дијего Гарсија”. Огромна средства усред отказивања пружања услуга, махом британских осигуравајућих кућа и других које оперишу из Лондона, увођењем Трампових мера прелиће се у Америку. „Епски бес” не погађа само Иран.

Поред британског премијера, Трамп и Хегсет су ових дана бесни и на Дарија Амодеија, извршног директора „Антропика”, компаније која се бави вештачком интелигенцијом вредне 380 милијарди долара. Амодеи је недавно иницирао процес раскидања 200 милиона долара вредног уговора с Пентагоном. „Антропик” не дозвољава да његова платформа, једина која је радила с поверљивим подацима, служи и за масовно прислушкивање Американаца и употребу потпуно аутономног оружја, које без људске одлуке може да убија. На његовој платформи спроведен је недавни напад на Венецуелу, врло успешан с америчке тачке гледишта. Трамп је „Антропик” и Амодеију назвао издајницима. Министар рата Хегсет претио је да ће их прогласити ризиком у ланцу снабдевања, што је врло тешка мера која подразумева да ниједна друга компанија која има уговор с Пентагоном не сме да ради с њима. До сада је таква класификација била резервисана само за стране компаније, махом блиске кинеској влади. И поред тешких оптужби, Влада САД користила је „Антропикову” платформу у Ирану. „Антропик” није поклекао под притиском.

Појмови сувереност и територијални интегритет држава, одраније растегнути због опортуног тумачења и злоупотреба садашњих одредаба међународног права великог броја актера, употребом вештачке интелигенције у свим доменима рата, која им даје нове неслућене моћи, сада су пред пуцањем. И њима је, као и употреби вештачке интелигенције, на шта Амодеи указује кад је реч о САД и Конгресу, потребан нови законски оквир на нивоу држава и на глобалном нивоу. Питање је да ли Уједињене нације са садашњим реликтима у процесу одлучивања имају моћ да то спроведу.

Нажалост, за више од стотину деце до сада побијене у овом сукобу, махом девојчица, ништа од тога више није значајно. Ипак, управо због њих и све друге настрадале и угрожене деце широм света, с процесом новог нормирања међународног права мора се почети што пре.

*Политички аналитичар

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа