Благе казне за кривично дело повреда гроба

Вести о оштећењу споменика и надгробних плоча само понекад доспевају у медије, најчешће када је реч о о насиљу над споменицима на православним гробљима у јужној српској покрајини. Међутим, понекад вести о вандалском чину и пљачки гробова стижу и из централне Србије и Војводине.

Недавно су забележени учестали случајеви скрнављења гробова у Тимочкој крајини. У Кладову је крајем јануара ухашен осумњичени који је украо ручни сат са тела покојника, а претходно раскопао гроб. Пре тога, на мети вандала било је и гробље у Зајечару, где су лопови пљачкали гробове припадника ромске националности, јер знају за традиционални ромски обичај да се покојнику у сандук оставља неки предмет од злата као поклон за „онај свет”. Током прошлог лета, за само месец дана, на овом гробљу је оскрнављено 45 гробова.

Кривично дело повреда гроба (члан 354 Кривичног законика) подразумева неовлашћено прекопавање, рушење, оштећење или грубу повреду гроба или другог места где је умрли сахрањен. Прописана је новчана казна или затвор до три године, исто као и у случају да неко неовлашћено уништи, оштети, уклони или грубо повреди споменик или друго спомен-обележје умрлом лицу.

Будући да је ова инкриминација сврстана у групу кривичних дела против јавног реда и мира, а не против имовине, очигледно је да њен смисао лежи у заштити пијетета према покојницима и њиховог мира, као и заштити чланова породице и пријатеља од душевних патњи због повреде гроба њихових најближих, али такође и заштити свеукупне јавности, коју овакве вести узнемиравају и изазивају згражавање.

Правници истичу да свака повреда гроба представља и повреду верских осећања, обичаја и моралних норми. Гробља би требало да буду места тишине, поштовања и сећања, а не вандалских напада и пљачки.

Иако КЗ предвиђа и затворску казну, судска пракса показује да се у највећем броју случајева изричу новчане казне, условне осуде и казна рада у јавном интересу, а затвор само у најтежим случајевима, ако је реч о скрнављењу већег броја гробова, понављању дела и мотиву националне или верске мржње.

Понекад се као олакшавајућа околност, која иде у прилог блажем кажњавању, наводи да окривљени није раније осуђиван и да „није дошло до узнемиравања шире јавности”.

Ипак, чини се да би чешће изрицање затворских казни утицало на смањење броја случајева повреде гроба, нарочито ако је мотив пљачка.

– Пљачкање гроба, гробаља и вечних кућа познато је од давнина. То није новина данашњег доба. Најчешћи мотив је материјална корист, али познато је да се у неким деловима Србије, чак и у данашње време, гробови копају и ради вршења обреда црне магије и разних враџбина, па се тако са покојника узимају власи косе или делови гардеробе – каже Живомир Жика Ракоњац, председник Извршног одбора Удружења „Огањ” и аутор монографије „Епоха вечне ватре”, која је управо изашла из штампе поводом 120 година од оснивања овог удружења.

Истиче да је занемарљив број оштећених плоча на такозваним колумбаријумима и розаријумима, где су смештене урне са пепелом покојника који су кремирани. Ако се то и догоди, обично се штета поправи и не пријављује се полицији.

– Није забележен случај да је неко дошао у Удружење „Огањ” и пријавио нестанак плоче или урне. У урнама нема ничега осим пепела, а па се оштећење плоча приписује хулиганима, који то раде из обести – каже Живомир Ракоњац.

Далеко је већи број скрнављења споменика и гробова у којима су сахрањена тела покојника.

– Пљачке гробова дешавају се најчешће у крајевима где је устаљен обичај да се покојнику шаљу и неки скупоцени дарови, који ће му наводно бити потребни и на оном свету. Данас је то углавном сат, мало новца, или нешто од личних ствари. Обично су пљачкаши врло добро информисани о томе шта је отишло под земљу заједно са покојником – да ли је то скупоцен златан или сребрни накит, сат или вредна украсна табакера – каже Живомир Ракоњац.

Наводи један драстичан пример који се догодио 1935. године, када је опљачкана породична гробница Јелачић. Управа Друштва „Огањ” осудила је тада скрнављење породичне гробнице Бана Јелачића, „као нехуман, дивљачки и скаредан лоповски чин”.

„Непозната лица су отворила четири мртвачка сандука и покрала сав накит. Тело Анкице Јелачић, која је умрла десет месеци пре тога, било је у фази распадања, због чега се непријатан мирис и задах осећао надалеко после насилног отварања ковчега. Грофица је на себи имала скупоцену бразлетну. Лопов је покојници откинуо руку да би скинуо наруквицу и оставио ту откинуту руку на поклопцу сандука. Повадио је и све златне зубе, а један је испао поред сандука док је лопов, у брзини, пљачкао гробницу”, наводи се у монографији.

– Уз осуду вандалске пљачке гробнице, Друштво „Огањ” саветовало је у свом саопштењу да се покојници кремирају, јер тада драгоцености остају породици на чување и пљачка сахрањених постаје искључена – каже Ракоњац.

Подсећа да је наш песник Јован Јовановић Змај један од идејних зачетника покрета крематиста, јер је био од првих умних људи и лекара који се залагао за спаљивање преминулих из хигијенских и здравствених разлога. О томе Змај говори и у једној песми у збирци „Ђулићи увеоци”.

Од сандука до хармонике

Сцене скрнављења гробова описане су и у литератури, а такође и у неким од култних остварења домаће кинематографије. У филму „Маратонци трче почасни круг” Били Питон под окриљем ноћи одлази на гробље да би ископао и „рециклирао” сандуке за покојнике, које продаје предузећу „Дуго коначиште” породице Топаловић. Чувена је реплика из сцене са читањем Пантелијиног тестамента: „Ископаће тебе Били, ја ти кажем.” У филму „Сабирни центар” упечатљив је заплет са крађом хармонике из гроба ромског музичара, који каже „Јаој, мајко моја, тешко мени! Украли ми армунику! Знам ја ко. Дабогда му моја армуника на сарани свирала!”.