Изнуђено партнерство

Москва и Вашингтон су спремни да у нову епоху крену са више међусобног уважавања а мање претњи, тврди Михаил Горбачов, последњи председник некадашњег Совјетског Савеза. „Повода за оптимизам свакако има”, изјавио је угледни политичар италијанском листу „Република” и додао да ће „првостепени значај у том дијалогу имати однос две стране према америчким плановима да у Пољској и Чешкој инсталирају делове свог противракетног одбрамбеног система”.

Да ли то значи да ће идеје које је Горбачов заступао осамдесетих година прошлог века кроз „перестројку” коначно заживети? Тада им, очигледно, није било суђено да успеју. Времена су била другачија. Подсетимо, уместо „мира у свету” и општег благостања, те идеје само су проузроковале крах СССР-а и комплетног социјалистичког система, бацајући стотине милиона људи „источно од Берлинског зида” у највећу могућу немаштину и политички хаос. Питање је колико је ово на шта сада указује совјетски лидер заиста резултат политичких промена на две стране Тихог океана, а колико се све дешава силом прилика, услед финансијског хаоса који се, практично преко ноћи, раширио целом нашом планетом?

„Искандери” на чекању

У прилог Горбачовљевом ставу иде неколико чињеница. Прво је из Москве стигла најава о одустајању од размештања ракетних система типа „искандер” на просторима најзападније руске енклаве – Калињинграда. Потом се огласио Јиржи Динстбир, шеф Одбора за спољну политику и безбедност горњег дома чешког парламента, проценом да ће САД, највероватније, одустати од планова за изградњу ракетне базе у Чешкој као и од размештања радарских система у Пољској. „Светска финансијска криза могла би да буде изговор да се пројекат одложи”, изјавио је Динстбир у једној телевизијској емисији.

„Помирљиву” изјаву дао је и бивши амерички амбасадор у Кијеву Стивен Пајфер. Он, наиме, сматра да евентуални улазак Украјине у НАТО никако не значи да би руска црноморска флота морала да се сели из свог станишта у Севастопољу, на Криму. Пајфер свој став заснива на „историјском искуству” из времена уједињења Источне и Западне Немачке, када су у одређеном периоду, једна поред друге, функционисале армије СССР-а и западног војног савеза.

Аналогија на коју указује бивши амбасадор је, додуше, прилично климава. Јер, управо је попустљивост Москве у случају Немачке дала крила Вашингтону да у Европи заграби и оно што му никада није припадало, доводећи чак и сопствене савезнике у ситуацију да се поново суочавају са претњама Русије коју су већ прихватиле као стратешког партнера. А, како су много пута истицали званичници у Кремљу, „црвена линија одступања” је већ достигнута и налази се управо у Украјини.

Закључимо ово набрајање и недавном вешћу да се и Русија и САД спремају да, свако за себе, изграде војне поморске базе у Јемену како би лакше контролисали дешавања у „гусарски врућем” Индијском океану. У Киргизији их имају још од почетка интервенције САД у Авганистану...

Према свему наведеном, испада да је „други хладни рат”, који се током протекле године чинио сасвим изгледним, окончан пре него што се и захуктао. Томе свакако није допринела само промена домаћина Беле куће у Вашингтону, ма колико новоизабрани амерички председник Барак Обама наступао (за почетак) далеко помирљивије од свог претходника Џорџа Буша млађег. Истини за вољу, није томе посебно допринео ни руски председничко-премијерски двојац Дмитриј Медведев–Владимир Путин. Пре ће бити да је и једнима и другима помирљивост наметнута простом чињеницом да је дошло време када треба водити рачуна о економском опстанку, а не о трошењу пара на војностратешке планове, ракете, радаре...

Проверени механизми

Управо окончани Светски економски форум у Давосу није дао одговоре на то како изаћи из глобалне финансијске кризе. Али зато је, према општем закључку, у први план истакао чињеницу да је кризу могуће решити једино удруженим снагама. Како у понедељак у Лондону рече кинески премијер Вен Ђијабао, у заједничком проблему су сви – и они којима добро иде и они који срљају у пропаст. Заједништво у решавању актуелних невоља уопште не сме да буде доведено у питање.

Кресање непотребних војних издатака могло би се у том смислу показати као прилично ефикасан метод. Потребна је само добра воља оних у чију надлежност ти издаци спадају. Према речима Михаила Горбачова, веома је важно да напредак руско-америчких односа тече без непотребних тешкоћа и да се две стране врате механизмима који ће, пре или касније, сигурно довести до прихватљивог резултата. А тих механизама има сасвим довољно – од наставка преговора о смањењу нуклеарног и конвенционалног наоружања, до већ поменутог одустајања од изградње нових ракетних система.