На прагу опасне ере

ТРАГОМ ВЕСТИ
Египат жели да у скорој будућности изгради четири нуклеарна реактора за производњу електричне енергије, што може да изазове ланчану реакцију у другим земљама региона. Уз израелску атомску бомбу, и иранску која се убрзано прави, нуклеарне амбиције, мирољубиве или не, имају и Саудијска Арабија, Алжир, Либија. По свему судећи, садашња политика спречавања ширења нуклеарног оружја доживела је дебакл и налазимо се на почетку нове ере нуклеарне пролиферације. Зашто?

Пре свега, зато што оно што је било врло тешко најпаметнијим људима 1943. године сада је лако и просечним умовима, јер више није тајна како направити атомску бомбу, већ како направити добру атомску бомбу. Математички проблеми који су били изазов за научнике у пројекту "Менхетен" сада се лако решавају и на обичном кућном рачунару. Са друге стране, на црном тржишту се могу набавити тоне плутонијума из употребљеног горива нуклеарних реактора, можда чак и технологија за прераду уранијума.

Као резултат свега тога, готово сви напори Међународне агенције за атомску енергију у правцу инспекције и посматрања посвећени су контроли уранијумског горива које се користи у нуклеарним електранама и око отпада са плутонијумом који оне производе. Инспектори стављају пломбе на реакторски суд електране након што се он напуни горивом, или постављају камере за осматрање базена за хлађење у којима се држе шипке горивог елемента реактора након што се уклоне из њега.

Но, Запад није предвидео да технолошки примитивније државе могу да репродукују пројект Менхетен тако што стварају комплетне атомске инфраструктуре без атомских централа. Северна Кореја је тако заобишла све препреке, јер је користила гориво од природног уранијума, а уместо тешке воде користила је графит којег Пјонгјанг има у огромним количинама. Својевремено је управо слагањем блокова графита на обичној дрвеној скели направљен и први реактор на фудбалском игралишту у Чикагу.

Најтежи део производње атомске бомбе јесте обезбеђење плутонијума, или високо обогаћеног уранијума као горива за експлозивну ланчану реакцију. Ни једна од ове две супстанце не постоји у природи. Али, када нека држава стекне способност да производи властити високообогаћени уранијум, или плутонијум, никакав режим контроле и инспекције више нема велики значај. Потребно је само неколико недеља да би се од плутонијума из запечаћеног и контролисаног складишта направила атомска бомба.

Добре намере у мирнодопско време трају годинама, када се доведе у форму нуклеарног експлозива плутонијум траје вечно.

А плутонијума има све више, руске резерве се мере на око 300 тона плутонијума из реактора, око 700 тона високообогаћеног уранијума и то је све вредно милијарде долара. САД су од г СССР-а купиле 1990. године шест милиона килограма уранијума у вредности од 110 милиона долара, а то је било скоро 30 одсто целокупне афричке потрошње тада.

Трговина плутонијумом данас је јако исплатива, многе земље прерађују гориво за реакторе, а транспорти тог горива су врло слабо обезбеђени. Ал Каида само чека прилику. Заправо, свет је суочен са немогућим задатком да контролише на стотине тона нуклеарног материјала, при чему је довољно само седам и по килограма за атомску бомбу која може да уништи град величине Њујорка. Како спречити да тих седам и по килограма нуклеарног горива не падне у погрешне руке?