Градили смо пругу и поштовали хероја

Кра­ље­во – Рeагујући на текст у „По­ли­ти­ци” од 7. мар­та 2026. го­ди­не на те­му кра­ђе би­сте хе­ро­ја Бо­шка Бу­хе на Ја­бу­ци, а у ко­ме се ка­же да се ско­ро ме­сец да­на не зна ни ко је украо ни где се на­ла­зи, до­пи­сни­штву овог ли­ста у Кра­ље­ву јавиo се чи­та­лац, не­ка­да­шњи уче­сник рад­не ак­ци­је на пру­зи Бе­о­град–Бар. Уз чу­ђе­ње ка­ко то да, упр­кос зах­те­ви­ма удру­же­ња бо­ра­ца и гра­ђа­на, кра­дљи­вац још ни­је про­на­ђен, озбиљ­но је за­ме­рио пред­став­ни­ци­ма ор­га­на го­ње­ња, за­по­сле­ни­ма у над­ле­жним уста­но­ва­ма за за­шти­ту спо­ме­ни­ка кул­ту­ре, ло­кал­ној вла­сти... Уз то бив­ши ак­ци­јаш, не­гда­шњи друг из бри­га­де овог до­пи­сни­ка, под­се­тио је ка­ко смо дав­но гра­де­ћи пру­гу, по­што­ва­ли и „чу­ва­ли” спо­мен-обе­леж­је мла­ђа­ном хе­ро­ју.

Да, би­ло је то ле­та 1972. го­ди­не, ка­да смо, углав­ном тек пу­но­лет­ни, као при­пад­ни­ци кра­ље­вач­ке бри­га­де, ра­ди­ли на тра­си пру­ге Бе­о­град–Бар. Те­шко је би­ло то под­ви­жни­штво, кре­са­ли смо „шкар­пу” из­над бу­ду­ће пру­ге, нај­че­шће у око­ли­ни Бро­да­ре­ва. Уре­ђи­ва­ли смо ка­ме­ни­ту оба­лу са­мо руч­ним ала­том, јер у то вре­ме ни­је би­ло до­вољ­но ма­ши­на. Бо­ри­ли смо се и са ко­ле­га­ма из дру­гих бри­га­да над­ме­та­ли у ко­ли­чи­ни ку­би­ка ис­ко­па­не зе­мље и ка­ме­на... А, кад се днев­на ших­та за­вр­ши, од­ла­зи­ли смо у на­се­ље на Ја­бу­ци. Но, то нај­че­шће ни­је био крај ак­тив­но­сти­ма. Не­ки су по­ха­ђа­ли раз­не кур­се­ве, пре­да­ва­ња... А кад пад­не ноћ од­ла­зи­ло се и на стра­жу, по­крај спо­ме­ни­ка Бо­шку Бу­хи. Реч је о спо­ме­ни­ку овом хе­ро­ју на уз­ви­си­ни из­над на­се­ља, по­диг­ну­том 1970. го­ди­не, да­кле ра­ни­је од ове укра­де­не би­сте.

На ту ноћ­ну стра­жу кре­та­ли смо по че­тво­ри­ца, по је­дан бри­га­дир стра­жар за сва­ки угао. Стра­жа­ри­ли смо у сме­на­ма од по сат или два, у ак­ци­ја­шким уни­фор­ма­ма, на чи­јој по­ле­ђи­ни је нај­че­шће би­ло ис­пи­са­но „Воз кре­ће 73”. Ак­ци­ја­шке блу­зе по­нај­ви­ше су кра­си­ли и пор­тре­ти, по­пут по­зна­тог ре­во­лу­ци­о­на­ра Че Ге­ва­ре или рок ико­не Џи­ми­ја Хен­дрик­са... Ни­смо би­ли стра­жа­ри без пу­ша­ка, сва­ки је о ра­ме­ну но­сио ону вој­нич­ку М-48. Ме­ђу­тим, без му­ни­ци­је, јер пу­шка је би­ла ви­ше сим­бол на­ше спрем­но­сти да и ми, по­пут Бу­хе, ако за­тре­ба оруж­јем од не­при­ја­те­ља бра­ни­мо др­жа­ву.

Де­лу­је то да­нас мо­жда сме­шно и су­ви­шно, али ствар­но смо би­ли не­ка­ко по­но­сни на по­ме­ну­тој стра­жи, на ту оба­ве­зу да и то­ком мр­кле но­ћи „чу­ва­мо” успо­ме­ну на де­ча­ка бом­ба­ша. Ди­ви­ли смо се тој чи­ње­ни­ци и би­ли ва­жни, што смо део пи­је­те­та пре­ма овом, са­мо го­ди­ну од нас мла­ђем хе­ро­ју, ко­ји је дао свој жи­вот за сло­бо­ду 27. сеп­тем­бра 1943. го­ди­не, бра­не­ћи др­жа­ву и шти­те­ћи са­бор­ки­њу, пар­ти­зан­ку др Са­шу Бо­жо­вић.

Ни­ко, да­бо­ме, ни­је та­да ни по­ми­шљао да би би­ста, сим­бол под­се­ћа­ња на то хе­рој­ство мо­гла не­ста­ти. Да­бо­ме, ни­смо спо­ме­ник за­то ни „чу­ва­ли”. А, да се чак не­ким, та­да не­за­ми­сли­вим чу­дом, то и де­си­ло, до­зна­ло би се, ко­ли­ко су­тра­дан, и где је и ко је ло­пов па и за­што је украо...

Би­ла је то озбиљ­на др­жа­ва, на­мет­нуо се, не­ка­ко, за­кљу­чак на­шег са­го­вор­ни­ка, бив­шег ак­ци­ја­ша.