Француска у блокади

Саобраћај у Француској јуче је био паралисан јер су се штрајку, који су прексиноћ почели синдикати железничара, придружили и синдикати јавног превоза у Паризу, затим енергетских и компанија за дистрибуцију нафте и гаса. Сви они погођени су намером владе да укине повластице које уживају приликом одласка у пензију, а штрајку се придружило и техничко особље Париске опере због чега је синоћ отказана и премијера балета.

Реформа пензијског система је једно од предизборних обећања председника Николе Саркозија, које је он сада спреман да испуни по цену блокаде саобраћаја. Само од 20 до 25 одсто возова јуче је било укључено у саобраћај у целој земљи, јавиле су агенције, па су на прилазним путевима већим градовима створени велики застоји. У париском метроу саобраћао је тек сваки пети воз, а само 15 одсто аутобуса је било укључено у саобраћај.

Не треба нам више рада за нижу пензију, поручују синдикати железнице. Став владе је, међутим, да повластице које они уживају нису фер, јер су уведене после Другог светског рата, када је тај посао био много тежи и ризичнији. Телевизијске камере су се нашле на лицу места како би увериле Французе да је у железници сада све аутоматизовано. Да, одговарају железничари, али "упркос аутоматизацији нама је и даље глава у торби!".

"Настављам са реформама до краја и ништа ме у томе неће спречити", поручио је председник Саркози, одлучнији, а по многима и арогантнији, више него икад. Премијер Франсоа Фијон је убрзо после почетка штрајка поручио нацији да ће влада остати чврста. У интервјуу телевизијској станици Франс 1 он је рекао, међутим, да је нужно да се овај штрајк заврши што је пре могуће.

Најављени су нови преговори између владе и синдиката. Синдикати су раније тражили опште преговоре, али је сада Бернар Тибо, вођа највећег међу њима (ЦГТ), предложио Гзавијеу Бертрану, министру саобраћаја, да уместо тога организује преговоре о сваком од специјалних услова за пензионисање. Те привилегије, иначе, коштају државу пет милијарди евра, не пропуштају чланови владе да то истакну кад год им се пружи прилика.

Већина грађана не подржава штрајк. Чак и левичарски "Либерасион" објављује резултате истраживања по којем 59 одсто Француза подржава владу, а 35 одсто синдикате и протесте.

Ипак, познаваоци прилика у Француској не пропуштају да подсете на жилавост француских демонстраната, познату у целом свету. Протести против реформе пензијског система 1995. године, у првој години Шираковог мандата, трајали су три недеље, све док влада Алена Жипеа није "поклекла пред масом".

Мада су, по аналитичарима, последице тадашњег попуштања пред штрајкачима биле погубне (декада економске стагнације, аверзија према променама и пропадање Француске), ни студенти у пролеће 2006. нису дозволили да прође уговор о првом запослењу који је покушала да прогура влада Доминика де Вилпена, па је после два месеца протеста на улицама и он повучен (односно замењен другим како би се спасао образ влади).