Субота, 21.11.2026. ✝ Верски календар € Курсна листа
ДЕЦЕНИЈА ОД СМРТИ ДРАГАНА НИКОЛИЋА

Никад отписан

Никад отписан
Фото Архива Атеље 212

Када сам се кришом, први пут, окешао на прозор ондашњег Савременог позоришта (данас Београдског драмског позоришта) остао сам без даха угледавши нашминкане и костимиране глумце, спазивши неки други свет. Касније сам одлазио да гледам по неку представу. Сећам се, кад сам се враћао кући после представе „Плачи вољена земљо”, било је то око једанаест сати увече, срела ме разредна и изгрдила што сам тако касно на улици. Сутрадан ме укорила пред целим разредом, а ја нисам хтео или нисам смео, не знам ни сам, да кажем да сам био у позоришту.

Ово је забележио у својим сећањима Драган Николић (1943–2016), симбол београдског шарма, једна од највољенијих звезда позоришне и филмске уметности на овим просторима. Поводом обележавања десет година од његове смрти у горњем фоајеу Атељеа 212, приређена је изложба „Достојанство је мера ствари”. Поставку фотографија из архиве Атељеа 212 отворио је његов колега Светозар Цветковић.

У освртима на своје детињство, Драган Николић наглашавао је како је посебно важан био дух времена:

– Није било значајно да ли је неко сиромашан, богат… нацију и боју коже да и не помињем. И са Циганима смо се лепо дружили, живели су ту у крају. Важно је било какав си, какав си људски… И очеви су нас учили томе, почев од тога да кад се поздрављаш треба чврсто стегнути руку и гледати у очи, па надаље…

Глума је, на пример, казивао је, једним својим делом управо то: привлачење пажње на себе. Неки би то можда назвали нарцисоидношћу, али не: и у позоришту, у кафани или било где, ти мораш то да радиш, да дајеш из себе да би добио пажњу других, то је суштина те игре.

Драган Николић похађао је Четрнаесту београдску гимназију, завршио Академију драмских уметности у Београду, остварио преко 190 улога на великим и малим екранима. Атеље 212 му је било матично позориште, а играо је и на сценама Звездара театра, Југословенског драмског позоришта, Београдског драмског позоришта, Центра за културу Тиват...

– Прошао сам први део пријемног испита и онда смо ми који смо ушли у ужи избор радили са професорима и асистентима. Пробдели смо недељу дана на Академији спремајући се за најужи избор. У једном тренутку Огњенка Милићевић упитала је да ли знам да певам и ја сам, наравно, рекао да знам. Мислим, пошто сам ушао у ужи избор, био сам одлучио: шта год да ме питају, рећи ћу им да знам. Све знам, све могу. Нема шта не знам, шта не могу…. И, они сад чекају да запевам, а ја скочим на један сто и ту као свирајући замишљену гитару почнем у ствари да се дерем. Урлао сам из све снаге тада популарну песму Адријана Ћелентана „Вентикватро мила баћи” („24.000 пољубаца”)… То историјско певање на Академији на пријемном и касније и на филму је судбински везано за мене и има неке симболике. Одраз је неке моје огромне жеље, фајтерског односа према животу. Рецимо, та моја жеља за Академијом јако лако могла је да се изјалови, али сам урадио све како бих је испунио – присећао се Николић.

О феномену филма „Национална класа” овако је говорио:

– Иако сам био десетак година старији од Флојда, „Национална класа” је била моја прича и мој животни и филмски сан. Дублер ми је био наш шампион Паја Комненовић и замолио сам га да ме пусти да возим уместо њега. Међутим, Иво Лауренчић, асистент редитеља, би ме стално ловио и избацивао из кола, кад год бих успео да убедим Пају. Велика финална трка се снимала на самом почетку снимања и плашили су се да се негде не поломим, па после да ме чекају док се не опоравим. А ја сам својевремено возио релије до Ужица...

Године 1982. Драган Николић добија понуду да игра у париском позоришту Саре Бернар, „Theatre de la ville”, у представи „На дну” Максима Горког. Заиграће затим и у „Мајстору и Маргарити” по Булгакову, а отвараће се ту и друге могућности… Редитељ Лучијано Пинтилије имао је прво за ту улогу у виду пољског глумца Данијела Олбрицког, али то се изјаловило. Онда се одлучио за Драгана Николића, на основу филма „Кад будем мртав и бео”, узео је његов број телефона од Макавејева и позвао га.

– Када ми је у кући телефон зазвонио, наравно испрва сам мислио да се неко зафркава. После, видим… Говорио је наравно на француском. Схватио сам да је реч о улози, игрању у Паризу, али нисам сасвим разумео. Замолио сам га да се јави касније и позвао једну своју пријатељицу која одлично говори француски. Недуго затим дошао је у Београд, донео текст, рекао да пробе почињу за три месеца и с обзиром на то да му је било јасно како стојим с француским језиком питао ме да ли смем да прихватим. Наравно, рекао сам „да” и на прву пробу отишао са наученом не само мојом улогом него целим текстом напамет. Људи се шокирали. Мислили, а и ја сам својим шалама томе допринео, да ми овде пре прве читајуће пробе учимо цео текст напамет – присећао се Николић.

Ипак, после извесног времена одлучио је да се врати. Ево како је то коментарисао:

– Нешто ме је вукло назад. Тешко је рећи шта тачно. Није носталгија, пре ће бити да је васпитање. Постигао шта сам постигао, видео да могу, доказао то и онима тамо и овима овде. И вратио се. Моја идеја и није била да одем у Париз и преврнем свет. Нити сам ишао трбухом за крухом. Имао сам срећу да су ме тамо позвали. Једино сам желео да се не обрукам.

Својом последњом позоришном улогом Беврли Вестона кога је у представи „Август у округу Осејџ” Трејсија Летса у режији Љиљане Тодоровић отелотворио на снимку, Драган Николић оставио је посебан траг. У дану када се са овим светом поздравио, на сцени „његовог” позоришта била је баш представа „Август у округу Осејџ”. И тако је, након што му је одата пошта минутом ћутања, својом појавом, гласом и харизмом испунио и сцену и гледалиште казивајући, поред осталог: „Овај свет је место на којем више не марим да будем.” Док му је публика у Атељеу 212 те вечери громогласно аплаудирала на кошаркашкој утакмици Црвена звезда – Панатенаикос у препуној Комбанк арени, навијачи су скандирали и развили транспарент на којем је писало: „Шмекер светског гласа за ким плаче цела маса, никад отписан и вечно национална класа!”

 

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.