Зашто неће бити конфедерације

Помисао да би конфедерација између Србије и Косова могла да буде представљена Београду и Приштини као "компромисно" решење статуса јужне српске покрајине датира од летос, када је први пут, како "Политика" сазнаје, "блеснула" запосленима у француском Министарству спољних послова. Калкулисало се, изгледа, са тим да би Београд са овим решењем "спасао образ" избегавши формални губитак суверенитета над Косметом, као и да би албански лидери могли пристати да привремено прихвате конфедерално уређење јер би тиме на мала врата добили шансу за елегантно стизање до циља, односно потпуне независности Косова од Србије.

Званични Београд није чекао да од ове идеје настане преговарачка понуда већ је са поприличном дозом реторичке жестине "сасекао" предлог пре него што је добио ма какав официјелни печат. Може се разумети реакција власти у Србији, која је проценила да би конфедерација била само степеник ка трајном оштећењу интереса Србије као државе, пошто Београд таквом комбинаториком, просто речено – не би добио ништа. Србија би била губитник на квадрат.

Конфедерација подразумева повезивање две или више суверених и самосталних држава. Све чланице конфедерације су субјекти међународног права, па би Косово у том случају прво морало да постане самостално и потпуно одвојено од Србије макар и на десетинку секунде, а тек онда, ако би то још хтело – може да уђе у некакву конфедерацију са Србијом (која би тако признала Косово као независну државу).

С друге стране, ако би Косово после те наносекунде и ушло у конфедерацију са Србијом, већ у следећој секунди га ништа не би спречило да прекине ту "уговорену везу" и настави самосталан живот ван граница Србије, као међународно призната држава. Србија би тако унапред пристала да призна отцепљење дела своје територије како би хипотетично отворила пут за настанак конфедерације. А будући да је свака конфедерација плод уговора који се лако крши, таква творевина не би била дугог века; све самосталне државе удружене у конфедерацију имају право да једнострано, позивајући се на "битно промењене околности" или неки други разлог – одустану од потписаних уговора.

То правило не важи само у случају "радицираних уговора" који се тичу граница. Али како би Косово тада већ имало међународно признате границе јер би административна граница са Косметом и вољом Србије постала међународна, политичаре на Косову више ништа не би омело да крену у пуно отцепљење, без обзира на легитимне интересе Србије.

Канцер свих конфедерација из прошлости је била њихова непостојаност и неефикасност. Током векова су се или трансформисале у федерације или су пропале, па је већина конфедерација у данашњем свету доживела усуд политичких диносауруса. Некадашњу Ахајску лигу, Удружене холандске провинције, Немачки савез и Америчку конфедерацију (1781 – 1789) спаја што су све биле конфедерације – и све нестале из истих разлога. По правилу су глатко крахирале вишенационалне конфедерације, с изузетком Швајцарске која је по историјском називу остала конфедерација, а по уређењу је федерација с великим степеном унутрашње аутономије (федерална република). До промене је и дошло због тешкоћа у функционисању. Потпуно суверени кантони су око 1815. увели између себе око 400 различитих намета на робу која се транспортује преко њихових територија. Кантон Тичино је на свом делу друма наплаћивао 13 различитих такси, при чему је роба сваки пут морала још и да се поновно извага. Пошто је сваки кантон тад био аутономна поштанска јединица, трошак за писмо послато из Генфа (Женеве) у оближњи Гален био је виши од дажбина за исто писмо послато на адресу у Истанбулу. Амерички федералиста и један од "отаца нације" Џејмс Медисон у критици Немачког савеза пише: "Немогућност успостављања реда… поделила је империју на девет или десет округа који имају своју сопствену унутрашњу организацију и војну снагу за спровођење закона. Тај експеримент је оголио највеће слабости целе конструкције; сваки округ је минијатурна копија деформација тог политичког монструма. Срезови не испуњавају своје дужности или то чине само после проливене крви у пустоши грађанских ратова. Некада се побуне цели окрузи, чиме само повећавају беду коју би морали да укину".