Валтер поново међу пријатељима

За Кинезе, Бата Живојиновић није био само најдражи филмски јунак из прича о борби против окупатора, већ и срдачни другар, чије су их енергија и хумор „избављали” из тешких ситуација. То је и  разлог да се размишља о снимању филма са радним називом „Бата и Кина”, како је у разговору за „Политику” открио син нашег великана глуме Миљко Живојиновић.

О снимању филма у кинеско-српској продукцији, као потом и приче о животу познатог глумца, разговарало се током Недеље савременог српског филма на Међународном  фестивалу „First” („Први”) у Кини, одржаном од 3. до 9. фебруара. На позив упућен Филмском центру Србије, на светској ревији филмова која је одржана двадесети пут, српски филм наступио је под слоганом „Пријатељи су плодови времена”, чему су осим нашег саговорника  присуствовали председник Управног одбора ФЦ Мирољуб Лекић, заменик Мирослав Стојановић, директор „Југословенске кинотеке” Александар Ердељановић и новинар Борислав Коркоделовић.

– Фестивал се традиционално одржава у овом једноимпомилионском, али технолошки једном од најразвијенијих градова Хефеју, седишту провинције Анхуи од 10 милиона становника. Из Пекинга смо до хиљаду километара удаљеног града стигли за 4,5 сата возом брзине око 350 километара на сат. Колико је значајан фестивал који се одржава у Филмском парку Ваншан, првом сеоском биоскопу у Кини, сведочи чињеница да су у овај за ту огромну земљу „мали град”. дошле највеће звезде филмског стваралаштва као што су светски редитељ и професор Сје Феји, добитник два „Златна медведа” на Берлинском фестивалу, али и највећа филмска звезда или „кинески Џорџ Клуни” – Џан Сон Вен који без дозволе полиције не може да изађе на улицу јер га безброј инфлуенсера прати 24 часа... Он ме је као оснивач фестивала позвао на вечеру и о снимању будућег филма смо друго причали – каже Миљко Живојиновић.

На отварању фестивала, објашњава, Сон Вен је рекао да је у филмској каријери имао два узора: чувеног јапанског глумца Кена Ветанабеа и – Велимира Бату Живојиновића. Како Миљко прича, управо је са Веном разговарао „о предлогу да тумачи улогу кинеског пријатеља Србије господина Љуа, који је у време НАТО бомбардовања био представник Кине у Београду. Бата га је упознао када је први пут био у Кини 1978. године, јер је Љу тада био преводилац. Догурао је потом до места аташеа. После напада на Амбасаду, био је смештен на ВМА. На слици којом је забележено да га је глумац одмах посетио, види се како се рањен и у завојима Љу смеје...

– Након тога, изјавио је да му је мој отац са собом донео добру енергију која је људе из амбасаде „психолошки подигла”. Кинези пре свега цене међусобно поштовање. Рекао је и да се Бата никада није понашао као велика звезда већ увек као другар. Ценили су, чујем, и то што је у свим улогама, и оним револуционарним где је био јунак, и оним комичним у домаћем филму, за њих био исти велики глумац. Након прве посете Кини, поводом представљања филмова „Валтер брани Сарајево” и „Мост”, чији се постери налазе на улазу у кинески  Музеј филма и данас, отац је у Кину сваке године одлазио, премда је тамо  снимио само један филм – „Црвени коњ” Столета Попова 1979. због снимања сцена у пустињи: у пустоши Гоби људи  одједном излазе из сојеница... Наступиле су године пријатељства у којима је дочекивао кинеске делегације, како у Београду, тако и у његовој родној Кораћици – додаје син Бате Живојиновића.  

 Миљко је великом кинеском глумцу испричао и како је са оцем био два пута у Кини, 2000. и 2005. године и да му због незаборавних успомена које има препоручује да свог десетогодишњег сина свуда води и упознаје са светом. Како још каже, посебно је био поносан на то што је у Кину позван овога пута поводом изложбе посвећене Бати Живојиновићу током недеље српског филма.

– Ово је пета изложба у овој далекој земљи њему посвећена, а оно што је интересантно јесте да се ова тиче Батиних посета Кини, уз кратак осврт на његове филмове. Мени је најзанимљивије што нисам знао да се тамо приказивао филм „Хало такси”, као и комедије на теме рад, отац и развод на одређено време. Кустоскиња изложбе Ван Јитон која спрема докторат на тему балканског филма, изненадила ме је познавањем Батиног опуса. У разговорима сам рекао да Батина популарност не може да буде у овом трену ни почетак ни крај наших односа са Кином, чак ни у културном смислу, већ само камен темељац за нове ауторе, редитеље и за пројекат који можемо да урадимо заједно. Ова пријатељска земља   нам за такве подухвате пружа руку. Мислим да је права прилика да је прихватимо у тренутку када Кинези имају врхунску технологију. Имају компјутерске анимације које могу да симулирају масовне сцене за које је Вељку Булајићу било потребно стотине статиста, а притом иста технологија омогућује да се дрон спусти до лица глумца и таква симулација масовке и не примети. Треба искористити овај позив наших напредних пријатеља и да направимо дивне нове филмске приче, каква би била, рецимо, о љубави Кинескиње и нашег човека... Али, и да започнемо стварне приче о даљој привредној сарадњи. Наши домаћини  рекли су да су им само потребни предлози – прича Миљко Живојиновић.

Пре пет година, подсећа даље, у Кини је снимљен документарни филм „У потрази за Валтером”, посвећен Живојиновићевој популарности и тражењу одговора на питања како би он и шта урадио. Филм РТС приказује бар једном годишње.

– Валтер је, међутим, само спона између нас, подстицај да се крене у сарадњу која ће и нашем филму и држави много донети. О томе говори и мој утисак о Пекингу када сам први пут дошао и овај данас када тај град нисам препознао. Од метрополе преплављене смогом, стигао је до зеленог града који је еколошки пример у свету, што су им омогућиле најновије технологије и прелазак са бензина на електрична возила. Валтер за мене значи данас напредак који нам ово пријатељство нуди –  поручује Миљко Живојиновић.