Три сценарија за Космет

Ибро Ибра­хи­мо­вић*

Ко­со­во и Ме­то­хи­ја по­но­во ула­зе у пе­ри­од по­ли­тич­ке не­ста­бил­но­сти. Ин­сти­ту­ци­је фор­мал­но по­сто­је, али по­ли­тич­ки си­стем по­ка­зу­је све сла­бо­сти кад из­о­ста­не по­ли­тич­ки до­го­вор. Кри­за је из­би­ла на­кон што пар­ла­мент у При­шти­ни ни­је ус­пео да иза­бе­ре пред­сед­ни­ка. Сед­ни­ца је пре­ки­ну­та јер ни­је би­ло по­треб­ног кво­ру­ма – на гла­са­ње је до­шло све­га 66 по­сла­ни­ка, док је за на­ста­вак про­це­ду­ре би­ло по­треб­но нај­ма­ње 80. Опо­зи­ци­о­не ал­бан­ске пар­ти­је од­би­ле су да уче­ству­ју у из­бо­ру пред­сед­ни­ка, тра­же­ћи кан­ди­да­та ко­ји би имао ши­ри по­ли­тич­ки кон­сен­зус. Вла­да­ју­ће Са­мо­о­пре­де­ље­ње оста­ло је при свом кан­ди­да­ту, чи­ме је по­ли­тич­ки су­коб ме­ђу ал­бан­ским пар­ти­ја­ма пре­ра­стао у отво­ре­ну ин­сти­ту­ци­о­нал­ну бло­ка­ду.

По ис­те­ку устав­ног ро­ка пред­сед­ни­ца при­вре­ме­них ин­сти­ту­ци­ја у При­шти­ни Вјо­са Осма­ни до­не­ла је де­крет о рас­пу­шта­њу скуп­шти­не и на­ја­ви­ла но­ве пар­ла­мен­тар­не из­бо­ре. Ме­ђу­тим, ти­ме кри­за ни­је за­вр­ше­на – она је за­пра­во ушла у но­ву фа­зу. Пре­ми­јер Ал­бин Кур­ти оспо­рио је од­лу­ку о рас­пу­шта­њу пар­ла­мен­та пред устав­ним су­дом, твр­де­ћи да про­це­ду­ра из­бо­ра пред­сед­ни­ка ни­је би­ла за­вр­ше­на и да пар­ла­мент има пра­во да на­ста­ви по­сту­пак из­бо­ра. Устав­ни суд је по­том до­нео при­вре­ме­ну ме­ру ко­јом је су­спен­до­вао де­крет о рас­пу­шта­њу скуп­шти­не и за­бра­нио би­ло ка­кве ин­сти­ту­ци­о­нал­не ко­ра­ке док не до­не­се ко­нач­ну од­лу­ку. Та­ко су ин­сти­ту­ци­је у При­шти­ни прак­тич­но ушле у устав­ни ва­ку­ум: скуп­шти­на је фор­мал­но рас­пу­ште­на, али из­бо­ри не мо­гу да бу­ду рас­пи­са­ни док суд не до­не­се ко­нач­ну од­лу­ку.

Ова­ква си­ту­а­ци­ја по­ка­зу­је ко­ли­ко је по­ли­тич­ки си­стем у При­шти­ни кр­хак ка­да из­о­ста­не по­ли­тич­ки ком­про­мис. Иако је Ал­бин Кур­ти по­чет­ком го­ди­не за­по­чео тре­ћи пре­ми­јер­ски ман­дат, из­бор пред­сед­ни­ка раз­от­крио је ду­бо­ку по­де­лу ме­ђу ал­бан­ским пар­ти­ја­ма и све из­ра­же­ни­ју по­ли­тич­ку изо­ла­ци­ју Са­мо­о­пре­де­ље­ња у пар­ла­мен­ту. У осно­ви ове кри­зе на­ла­зи се и ши­ри по­ли­тич­ки про­блем. По­ли­ти­ка Ал­би­на Кур­ти­ја по­след­њих го­ди­на по­чи­ва на мо­де­лу по­ли­тич­ке до­ми­на­ци­је у ко­јем ком­про­мис с по­ли­тич­ким про­тив­ни­ци­ма има вр­ло огра­ни­чен про­стор. Та­кав при­ступ мо­же крат­ко­роч­но да учвр­сти по­ли­тич­ку по­зи­ци­ју вла­сти и кон­со­ли­ду­је би­рач­ко те­ло, али у по­ли­тич­ком си­сте­му ка­кав по­сто­ји у При­шти­ни че­сто во­ди ка су­прот­ном ре­зул­та­ту – по­ли­тич­кој изо­ла­ци­ји и ин­сти­ту­ци­о­нал­ним за­сто­ји­ма. Упра­во за­то да­на­шња кри­за ни­је са­мо спор око јед­ног гла­са­ња у пар­ла­мен­ту, већ по­ка­за­тељ ду­бљих по­ли­тич­ких по­де­ла, ко­је све те­же про­на­ла­зе за­јед­нич­ки ин­сти­ту­ци­о­нал­ни оквир.

За Кур­ти­ја из­бор пред­сед­ни­ка има и ши­ри по­ли­тич­ки зна­чај. У по­ли­тич­ком си­сте­му у При­шти­ни пред­сед­ник има ва­жну уло­гу у рас­пи­си­ва­њу из­бо­ра, да­ва­њу ман­да­та за фор­ми­ра­ње вла­де и пред­ста­вља­њу ин­сти­ту­ци­ја у ме­ђу­на­род­ним од­но­си­ма. Због то­га кон­тро­ла над тим ме­стом пред­ста­вља ва­жан еле­мент по­ли­тич­ке ста­бил­но­сти сва­ке вла­де. Опо­зи­ци­о­не пар­ти­је твр­де да је упра­во по­ку­шај по­ли­тич­ке до­ми­на­ци­је до­дат­но су­зио про­стор за ком­про­мис. Кад по­ли­тич­ки ак­те­ри не успе­ва­ју да про­на­ђу ми­ни­мум са­гла­сно­сти, ин­сти­ту­ци­о­нал­ни си­стем ла­ко ула­зи у ста­ње бло­ка­де.

По­себ­но је осе­тљи­во пи­та­ње од­но­са пре­ма Срп­ској ли­сти, ко­ја пред­ста­вља по­ли­тич­ку ве­ћи­ну срп­ске за­јед­ни­це на Ко­со­ву и Ме­то­хи­ји. Без уче­шћа срп­ских пред­став­ни­ка те­шко је го­во­ри­ти о ста­бил­ном ин­сти­ту­ци­о­нал­ном по­рет­ку у При­шти­ни. Ипак, по­ли­тич­ки од­нос пре­ма тој чи­ње­ни­ци че­сто оста­је оп­те­ре­ћен по­ли­тич­ким кал­ку­ла­ци­ја­ма и ме­ђу­соб­ним не­по­ве­ре­њем. Док по­ли­тич­ке ели­те во­де спор око кон­тро­ле ин­сти­ту­ци­ја, по­ло­жај срп­ске за­јед­ни­це оста­је јед­но од нај­о­се­тљи­ви­јих пи­та­ња на те­ре­ну. За­кон о стран­ци­ма, ад­ми­ни­стра­тив­не ме­ре ко­је се од­но­се на во­зи­ла, као и при­ти­сци на обра­зов­не и здрав­стве­не ин­сти­ту­ци­је ко­је ра­де у си­сте­му Ср­би­је, већ ме­се­ци­ма иза­зи­ва­ју за­бри­ну­тост ме­ђу Ср­би­ма на Ко­со­ву и Ме­то­хи­ји.

За мно­ге по­ро­ди­це те ин­сти­ту­ци­је ни­су са­мо ад­ми­ни­стра­тив­на пи­та­ња већ кључ оп­стан­ка за­јед­ни­це. Шко­ле, бол­ни­це и уни­вер­зи­те­ти ко­ји ра­де у си­сте­му Ср­би­је пред­ста­вља­ју основ сва­ко­днев­ног жи­во­та и ин­сти­ту­ци­о­нал­ни оквир у ко­јем срп­ска за­јед­ни­ца функ­ци­о­ни­ше већ де­це­ни­ја­ма. У та­квим окол­но­сти­ма по­ли­тич­ка не­ста­бил­ност у При­шти­ни не оста­је са­мо уну­тра­шње пи­та­ње. Сва­ка ин­сти­ту­ци­о­нал­на кри­за ди­рект­но ути­че на без­бед­ност и сва­ко­днев­ни жи­вот Ср­ба на Ко­со­ву и Ме­то­хи­ји, али и на ста­бил­ност чи­та­вог ре­ги­о­на.

За­пад­ни Бал­кан је про­стор у ко­јем по­ли­тич­ке тен­зи­је рет­ко оста­ју ло­кал­не. Кри­зе у При­шти­ни бр­зо се ре­флек­ту­ју на од­но­се Бе­о­гра­да и При­шти­не, али и на ши­ру по­ли­тич­ку ди­на­ми­ку ре­ги­о­на. Сва­ка ин­сти­ту­ци­о­нал­на бло­ка­да до­дат­но ком­пли­ку­је ди­ја­лог ко­ји већ го­ди­на­ма по­ку­ша­ва да про­на­ђе одр­жив оквир за ста­бил­ност. Ме­ђу­на­род­на за­јед­ни­ца у овим окол­но­сти­ма углав­ном по­зи­ва на ста­бил­ност ин­сти­ту­ци­ја и на­ста­вак по­ли­тич­ког ди­ја­ло­га. Европ­ска уни­ја и Сје­ди­ње­не Др­жа­ве ин­си­сти­ра­ју на функ­ци­о­нал­ним ин­сти­ту­ци­ја­ма у При­шти­ни и на­став­ку пре­го­во­ра с Бе­о­гра­дом, али ре­ак­ци­је нај­че­шће оста­ју у окви­ри­ма ди­пло­мат­ских по­ру­ка.

У на­ред­ним не­де­ља­ма мо­гу­ће су три оп­ци­је. Пр­ва је да устав­ни суд по­твр­ди рас­пу­шта­ње пар­ла­мен­та, чи­ме би При­шти­на по­но­во ушла у из­бор­ни ци­клус. Дру­га мо­гућ­ност је по­ли­тич­ки до­го­вор уну­тар по­сто­је­ћег пар­ла­мен­та и по­ку­шај да се иза­бе­ре пред­сед­ник кроз ком­про­мис ме­ђу ал­бан­ским пар­ти­ја­ма. Тре­ћи сце­на­рио је про­ду­же­на ин­сти­ту­ци­о­нал­на бло­ка­да – ста­ње у ко­јем ин­сти­ту­ци­је фор­мал­но по­сто­је, али по­ли­тич­ки си­стем не успе­ва да про­из­ве­де ста­бил­ну власт.

Ко­со­во и Ме­то­хи­ја та­ко по­но­во ула­зи у пе­ри­од у ко­јем из­бо­ри ви­ше не га­ран­ту­ју ста­бил­ност, а по­ли­тич­ке ин­сти­ту­ци­је не успе­ва­ју да про­из­ве­ду ком­про­мис ко­ји би обез­бе­дио ду­го­роч­ну ста­бил­ност. Кад по­ли­тич­ки си­стем до­ђе у ста­ње у ко­јем сва­ка од­лу­ка по­ста­је пред­мет су­ко­ба, ин­сти­ту­ци­о­нал­на кри­за пре­ста­је да бу­де са­мо пи­та­ње вла­сти у При­шти­ни. У та­квим окол­но­сти­ма по­сле­ди­це увек нај­пре осе­ћа­ју љу­ди ко­ји та­мо жи­ве. За срп­ску за­јед­ни­цу на Ко­со­ву и Ме­то­хи­ји то зна­чи још је­дан пе­ри­од не­из­ве­сно­сти, у ко­јем по­ли­тич­ке од­лу­ке че­сто до­ла­зе спо­ри­је од сва­ко­днев­них про­бле­ма с ко­ји­ма се су­о­ча­ва­ју.

За­то ста­бил­ност ин­сти­ту­ци­ја на Ко­со­ву и Ме­то­хи­ји ни­је са­мо пи­та­ње по­ли­тич­ке рав­но­те­же у При­шти­ни. Она је пре све­га пи­та­ње без­бед­но­сти, оп­стан­ка и нор­мал­ног жи­во­та љу­ди на те­ре­ну – а ти­ме и пи­та­ње ста­бил­но­сти чи­та­вог ре­ги­о­на.

*Са­вет­ник пот­пред­сед­ни­ка Вла­де