Кад Америка крене у рат

Једва пет година по неславној бежанији из Авганистана (15. август 2021), Америка је поново кренула у рат. Овог пута против Ирана и с Израелом као главним савезником. Званично, узрок интервенције је настојање Исламске Републике да створи сопствено нуклеарно оружје. С друге стране, обе земље нападачи исто одавно поседују. 
Американци воле да ратују, поготово ако је фронт подаље од њихових обала. Током историје велике државе свега седам овдашњих председника није се латило оружја. Али то се односи на оне из 17. и 18. века, када су придошлице још биле заузете освајањем огромних, слабо настањених простора на континенту и истребљивањем староседелаца. 
Америчка тактика одавно је позната. Они никад не губе ратове. Једноставно, „окончавају војне мисије”. У настојањима да наметну своју доминацију у појединим државама и регионима настоје да на циљаном простору изазову сукоб између њима наклоњених религијских, националних, политичких страна и оних које су им противне, и да се у све поменуто некако удену. У том смислу, а у припреми терена, користи се тзв. мека моћ. Прецизније, ствара се атмосфера наклоњена америчкој опцији, која обавезно иде уз слоган „борбе за демократију”. 
И ми у некадашњој социјалистичкој Југославији били смо током деценија мета сличних настојања. Још се памте гостовања америчких уметника који су овамо (и у друге земље тзв. социјалистичког лагера) долазили искључиво по налогу и у организацији програма УСАИД. У много случајева, они који су одлазили на таква путовања били су на њих чак и присиљавани. Слично се односи и на праву поплаву америчких филмова који су на ове просторе дистрибуирани без икакве накнаде, или по дампиншким ценама. 
На тај начин стварана је атмосфера у којој су они којима је иста била намењена, наизглед својевољно, формирали мишљења и ставове ближе америчким, а којима је потом било лакше манипулисати. Све поменуто, наравно уз пословичну крутост источних система, од Америке је створило наизглед обећану земљу. Тамо где нису успевали поменутом „меком моћи”, Американци су упућивали – бомбардере. 
У свему поменутом постоји врло јасан принцип: Америка ратове води док за то има рачуна. И ни корак даље. Не интересују је судбина нападнутих, последице разарања, број изгинулих… Недавни случај покушаја сламања режима у Венецуели најбоље говори о томе. Оног тренутка кад се указала прилика за рат против Ирана јужноамеричка земља је изашла из фокуса интересовања Вашингтона. Наследници Николаса Мадура постали су одједном прихватљиви, прашина подигнута у оних неколико дана слегла се и пажња је пренета на сасвим други крај света. 
Победа за Американце никад није била ултимативна. Потребан им је само рат. Какав год био, само да се води негде далеко и да не узнемирава много домаћу јавност. Напротив, довољно је у циљаној земљи створити атмосферу у којој би они који су под америчким утицајем могли оштрије да дигну глас, да се побуне, затраже промену. Као тренутно у Србији. 
Циљ оваквог деловања јесте да се од тих земаља створе економски и политички зависници, тачније, треба их натерати да играју како америчка држава захтева. Било као изворишта енергената, јефтина производна база, или као стратешка места за даља војна наступања. 
Американци у рат улазе из неколико разлога: да би у одређеном делу света одржали напетост, да би истрошили залихе оружја које им више није неопходно или је застарело, да би у реалним ратним условима испробали најсавременије продукте индустрије наоружања, или да би код оних које су већ узели под своје угушили сваку помисао на самосталност. Данас је та борба деликатнија, пошто нико није спреман да посегне за нуклеарним потенцијалом, а на други начин, објективно, дефинитивну победу није могуће постићи. 
Једна од специфичности америчког ратовања, по угледу на британску доктрину, јесте „трошење туђе живе снаге као топовског меса”. Најбољи начин да се то спроведе јесте инсталирање војних база око земље на коју је напад усмерен. Прва природна реакција нападнутих биће да циљају америчке базе у својој непосредној околини. Али тиме у сукоб увлаче најближе комшије. Ствара се међу њима „зла крв”. И тога смо се нагледали на Балкану. Не једанпут.
Следећа фаза је употреба далекометног, оружја попут борбених авиона или самоводећих ракета, ангажовање морнарице у најближим морима, запречавање пловних путева… Упућивање људи на фронт, на директну линију сукоба, последња је опција и обавезно праћена громогласном кампањом. 
Американци су после Другог светског рата, у принципу, војевали на туђ рачун и с позамашном добити. Уопште им није сметало да изгубе ратове у Вијетнаму, Авганистану, Сирији…, јер њихова идеја и није била да се занавек ушанче на поменутим просторима, него да преузму контролу над тамошњим привредним, економским, енергетским, људским капацитетима, инсталирају понеку војну базу... А то се углавном спроводи кроз накнадну „хуманитарну помоћ” и сличне трикове.
Како рекосмо, Американци никад не губе ратове. Кад виде да не могу да испуне намеравано, кад су пред објективним поразом, или кад домаћа јавност дигне глас, они једноставно саопште да су постигли оно шта су хтели и да војници могу да се врате кућама. Не спомињући шта им је заиста био циљ и зашто га нису остварили. Поготово ако им се ближе председнички избори. Али зато за собом обавезно остављају хаос, беду, сиромаштво и нерашчишћене локалне рачуне. Тако су окончали ратове у Северној Кореји, Вијетнаму, Авганистану, Ираку… Па и код нас. 
За цену не питају. Корејски рат (1950–1953) коштао је, према данашњим мерилима, између 300 и 350 милијарди америчких долара. Онај у Вијетнаму (1965–1973) достигао је 1,2 билиона, док су у Авганистану у ветар бачена 2,3 билиона. Ту је и онај у Ираку (2003), чији је рачун такође однео више од два билиона долара из џепова америчких пореских обвезника. Само ангажовање у Авганистану и Ираку коштало је више него сви амерички ратови у другој половини 20. века заједно. Овај најновији у Ирану дефинитивно неће бити јефтинији. Ипак, резултат у свим поменутим интервенцијама данас се може сматрати – ништавним. 
Истовремено, генерали и адмирали у Пентагону строго воде рачуна да ни на који начин не уђу у сукоб с „великима”. Пре свега с Кином или Русијом. Свесни су да би се у таквом случају ратне операције дефинитивно пренеле на америчко тло, могуће и уз погубну употребу нуклеарног оружја. А велико је питање како би се у том случају понашали обични Американци, поготово они руског или далекоазијског порекла. 
Али ко зна шта ће још пасти на памет главешинама из Пентагона.

 *Новинар „Политике” у пензији