Криза у Немачкој погађа нашу земљу

Због све мање поруџбина и пада активности на европском тржишту аутомобилске индустрије, а посебно у Немачкој где је притисак на прилагођавање трошкова и даље веома снажан због слабије тражње и структурних промена, и фабрике у Србији суочавају се са смањењем обима производње. То директно доводи до раста броја прекобројних радника, па „Самостални синдикат металаца Србије” упозорава на изазове са којима се суочавају фабричка постројења у овом сектору, али и на последице које такви поремећаји имају по запосленост.

Током прошле године, чак 12.640 радника било је упућено на плаћено одсуство, уз накнаду од 60 одсто зараде, наводе у овом синдикату, и то у трајању дужем од законом прописаних 45 радних дана. Подсећају и да је оваква пракса у 2025. резултирала отпуштањем више од 6.000 радника.

После недавног састанка са представницима владе, синдикат је затражио од државе да предузме хитне и системске мере како би се радницима погођеним кризом у аутомобилској индустрији обезбедила стварна, а не декларативна заштита. Економисти подсећају да је Србија направила услове да привуче компаније из Немачке, пре свега, у ауто-индустрији, али и да промене које се тренутно догађају не зависи од нас иако јесу нормалан процес. Фабрике које производе делове за аутомобилски сектор раде за норму, по поруџбини. Тај модел рада више не може да функционише беспрекорно, сматра проф. Љубодраг Савић с Економског факултета у Београду, јер је ауто-индустрија у кризи, а ако не раде немачке, неће радити ни српске фабрике.

– Србија више не треба да улаже у фирме које раде као компоненташи за ауто-индустрију, већ у фабрике које ће „градити” готове производе. Ово што се тренутно дешава није новост, треба сви да знамо да тржишна привреда ипак не даје гаранције за запослење, већ нам поручује да треба сами себе да образујемо и тражимо нови посао, ако без њега останемо. Тако да, у случају отказа и затварања неке фабрике, не треба се ослањати само на државу, иако она често тражи решење за оне с отказима. Срећом, они засад, ипак, нису масовни у Србији – наводи проф. Љубодраг Савић.

Он сматра да концепт по коме наша земља функционише, а то је давање субвенција страним улагачима, отварање компоненташких и страних фабрика ниског нивоа финализације производа треба и даље да буде заступљен, али не сме више да буде основни концепт.

– Ипак, држава мора да се окрене моделу децентрализације које је имала СФРЈ. Неки ће ме сада критиковати, али треба подсетити да је и после рата Југославија успела да направи индyстрију у којој бих, сада и без размишљања, могао да наведем 20 брендова и то светских, а не локалних. Ми смо ту индустрију уништавали од 90-их па наовамо, а баш они који лоше говоре о субвенцијама данас нису тада имали слуха да неке од тих фабрика сачувају – објашњава проф. Савић.

Зато држава мора да се врати том пређашњем моделу идустријске производње, сматра он, додајући ипак да то не би могло више да буде у духу масовне производње.

–. На пример, СФРЈ је почела од занатских наслеђених радионица, па направила врхунске брендове, и фабрике са 10.000 до 15.000 радника, чија се производња највећим делом извозила, где су се правили готови производи, а не компоненте. Ако би постојала идеја да се сада тако нешто започне, то би свакако био тежак посао, јер нема новца, а вероватно ни довољно стручних нити мануелних кадрова за све то. Ипак од нечега се почети – закључује проф. Савић.