Нижа цена, већи обрт

Крушевац – Има предузимљивих људи који оптимистички трагају за начином како да у кризном времену обезбеде егзистенцију на дуге стазе. Један од таквих је тридесетпетогодишњи Зоран Поповић, власник етнорадионице „МС арт” у Крушевцу.

Он је почео овај посао 2007. године, када је прошао обуку за предузетнике-почетнике, коју је организовао Регионални центар за развој малих и средњих предузећа, отворио фирму, конкурисао за кредит и добио 450.000 динара (тада око 5.500 евра) и купио неопходне машине за обраду дрвета.

Радионицу је сместио у део породичне куће. Због специфичног и релативно ограниченог простора, усредсредио се само на коришћење липовог дрвета, које одговара свим уметничким захтевима младог занатлије. Радња му је препуна материјала, па се, због уштеде енергије, тренутно више бави резбарењем дрвета и сликањем икона, које није строго везано за радионички простор.

– Имао сам среће 2007. године да мој пројекат, односно бизнис план прихвати „Рајфајзен банка”. Не кријем да сам знање за израду пројекта помало крао од своје супруге, која је дипломирани економиста, али иза мене је у том моменту било солидно искуство и знање у области познавања дрвета и резбарења иако сам завршио редњу прехрамбену школу у Футогу. Мој прадеда био је одличан столар, а ја сам од малих ногу доста времена проводио са њим. Зато сам и у назив своје фирме унео његове иницијале. Пре сопственог бизниса радио сам у предузећу „Липа сил” из Ћићевца и за шест година рада „испекао” резбарски занат. Ипак, схватио сам да је најбоље да човек ради за себе. Због својих потреба и, да кажем, уметничких склоности, решио сам да се отиснем у воде приватног бизниса – објашњава Зоран.

Власник „МС арта” свестан је да се од уметности тешко живи, па се определио за израду дасака за сликање, затим за даске са тзв. претходном припремом, односно подлогом, и, најзад, за израду икона и дрвене скулптуре. Научио је, каже, да се све може произвести, а да је најтеже продати робу. Не слаже се у потпуности са таквим схватањем, јер оно што он производи садржи и уметничку компоненту, али је, за сваки случај, набавио литературу и изучавао како да што брже прода произведену робу.

– Важна ми је литература из области маркетинга коју сам набавио. Основно је да убедим потенцијалног купца да је њему потребан производ који баш ја нудим. Оглашавао сам своје производе у разним листовима и на Интернету. Није ишло лако, али су почели људи да се јављају.

Данас производе Зоранове етнорадионице купују фирме из Београда, Новог Сада, Сомбора, Инђије, Панчева, Ниша. Јављају му се купци и индивидуално, сликари и вајари.

– Уз добар квалитет, понудио сам и најнижу цену. Заправо, 20 одсто нижу од других. Пристајем за почетак на мању зараду по јединици производа уз већи обрт и сигуран сам да је то добар потез. Стално тражим начин да појефтиним производњу и тако повећам зараду. Конструисао сам сам неке алате да бих убрзао процес рада, али не на рачун квалитета. Сам сам направио пресу за стезање дасака, па сада њихову основну израду поверавам и другим радионицама. Тренутно бољу рачуницу налазим у изради дасака са резбареном бордуром и икона у дуборезу. Ипак, важна је снага понуде, па не одустајем од обичних дасака, које ми услужно раде други. Трудим се да буде квалитетно и да створим поверење код купаца. То је начин да остварим планове за ширење обима посла. Да што пре отплатим први кредит и узмем други, да купим плац на периферији Крушевца, проширим радњу, запослим још некога – каже Зоран Поповић.