Рок звезда међу архитектама

Прицкерова награда, највише светско признање у области архитектуре, додељена је чилеанском архитекти Смиљану Радићу Кларку (60), мајстору модерног дизајна пореклом из Хрватске, познатом по способности да материјале уклопи у природно окружење, саопштила је фондација која додељује овај тзв. Оскар у области архитектуре, са седиштем у Чикагу, хвалећи његов иконокластички рад, који се протеже између истраживања материјала, инжењерства и „просторног искуства”.

Архитекта из Сантјага стекао је репутацију по радикалној оригиналности и стварању различитих форми специфичних за одређене локације, наводи се у образложењу жирија и додаје да његов авангардни рад карактерише „прецизно инжењерство и конструкција”, са посебним акцентом на његовим „оптимистичним и тихим, радосним” структурама.  

„Ако архитектура даје облик начинима на које људи живе, Радићево дело ствара просторна искуства која су истовремено изненађујућа и потпуно природна”, додаје жири Прицкерове награде, а преносе медији.

Овај архитекта већ је добио бројне награде за свој рад, посебно од Америчке академије уметности и књижевности 2018. године. Једно од његових најпознатијих дела у Европи, ако не и најпознатије, јесте павиљон галерије „Serpentine”  у Лондону, прозирна шкољка од фибергласа, која почива на монументалном грубом камењу, набављеном из локалних ресурса. Смиљан Радић Кларк изабран је 2014. године да дизајнира овај летњи павиљон који се у његовој креацији игра светлошћу и односом између склоништа и природе: светлост је филтрирана, а конструкција само делимично затворена, што посетиоцима омогућава да осете заклон без потпуног одвајања од околног парка. 

У његовом родном Чилеу, једно од Радићевих најпознатијих дела је Регионално позориште Био-Био у Консепсјону, пажљиво пројектована полупровидна „опна” која регулише светлост и доприноси акустици кроз сведен дизајн. Свакако треба поменути и дело „Кућа за песму правог угла” које се сматра његовим магнум опусом. То је црна бетонска структура са угластим и вијугавим облицима, инспирисана сликом Ле Корбизјеа, оријентисана ка контемплацији и зениталној светлости.

Смиљан Радић Кларк је рођен у Сантјагу 1965. године, у породици обележеној миграцијом – његови баба и деда по оцу су дошли из Хрватске, а мајчина линија из Уједињеног Краљевства. Дипломирао је архитектуру на Понтификалном католичком универзитету у Чилеу 1989. године, а затим је студије естетике наставио у Венецији. Свој студио основао је 1995. године. Познат је у интелектуалним и уметничким круговима, а „Њујорк тајмс” га је 2014. године описао као „рок звезду међу архитектама”. У једном интервју је рекао да је касно почео да се бави архитектуром, а да је за ту професију најважније путовати и да он не истражује, већ само тестира идеје, те да му за све идеје треба времена. Сматра да будућност архитектуре није стабилна и да архитекте треба да буду доста флексибилне да би опстале.

Поводом награде Радић Кларк је изјавио за Амерички национални радио да је то огромна част која ће му можда врло брзо донети и мало проблема, јер ће то вероватно значити много већу медијску изложеност него што би он желео.  

Такође је додао да његова пракса има циљ да створи „структуре које ће вековима стајати под сунцем, чекајући да их посетимо”.

„Трудимо се да стварамо искуства која носе снажну емоционалну присутност и подстичу људе да застану и поново размисле о свету који поред њих тако често пролази равнодушно”, додао је награђени архитекта.

Иначе, објава овогодишњег добитника је требало да буде саопштена нешто раније, али је одложена након што се име Тома Прицкера, који предводи фондацију, појавило у недавно објављеним документима повезаним са Џефријем Епстајном. Прицкер се у међувремену дистанцирао од фондације, али ће остати њен директор и потпредседник.