Стварност често видимо кроз предрасуде

23. БФИ

С осмехом на лицу Јасмин Вардимон, значајна кореографкиња британске уметничке сцене, сусрела се прошлог викенда са нашим новинарима, а њена представа „Сада” освојила је новосадску публику прексиноћ у Српском народном позоришту, на 23. Београдском фестивалу игре. Компанија Јасмин Вардимон је већ гостовала код нас на овој манифестацији пре више од деценију и по, а до данас је стекла бројне обожаватеље и признања и у свету. Вардимон је лично награђена и Орденом Британске монархије у част краљичиног рођендана 2022.

Ова трупа је прошле године са комадом „Сада” који смо управо гледали обележила 25 година постојања, током којих је реализовала 50 националних и 25 међународних турнеја, представљајући 18 јединствених продукција. Са „Садлерс Велс театром” сарадња траје скоро две деценије и много својих комада су одиграли на њиховој сцени. Пре 14 година компанија је у Ашфорду, у Енглеској добила своје здање за рад – „JVHOME” са циљем да деле уметничко искуство и знање са играчима, користећи методологију Јасмин Вардимон и тако створе позитиван утицај на окружење, шире свест о друштвеним проблемима, подстакну размену идеја, негују таленте. Позната уметница се током гостовања у нашој земљи радо одазвала позиву да буде саговорник „Политике”.

Колико се садашња Јасмин Вардимон разликује од оне пре 16 година када је при пут гостовала на БФИ са представом „Јустиција”, шта је научила , колико се променила?

Мислим да сам и данас иста особа, као пре 16 година када сам први пут боравила у Београду – жена сам, мајка, тада је моја кћерка још била мала, а сада је одрасла особа. Мој рад у свету уметничке игре је исти, теме су сличне, општечовечанске, тичу се свих нас. Када сам се тада представила са „Јустицијом” тема је била правда и слобода, а у мојим кореографијама обрађивала сам и друге области као што су здравље човека, утицај који болест има на њега, бавила сам се родним питањима, појмом слободе, занимала ме је освешћеност људског бића и разноразне друштвене ситуације, сагледане из мог личног угла. И данас, после толико времена, још увек постављам иста питања.

Теме су сличне, али ви увек проналазите нови угао гледања на ствари, нова и играчка и сценска решења, нове перспективе истих ситуација, а за то су потребне храброст и отвореност. Где их проналазите?

Проналазим их у питањима која увек постављам у свом креирању, а то је да ли оно што ми видимо или посматрамо диктира нашу тачку гледишта или наша тачка гледишта диктира оно што заиста видимо. Често видимо стварност кроз предрасуде. Нешто нам се свиђа од онога што сусрећемо, а нешто не и све се одвија у складу са тим, а понекад и дозволимо да оно што видимо промени наше мишљење. Садашњост сагледавамо сви на различите начине и уметност заправо има ту моћ да може да учини да се променимо као људска бића, као и наш угао посматрања. Уметност може променити наше мишљење, може дати неку сасвим другачију перспективу. И у овом комаду „Сада” који сте видели на Београдском фестивалу игре, користила сам камере постављене из различитих углова, јер ми живимо у времену када са екрана и са друштвених мрежа углавном добијамо све информације. Понекад смо изманипулисани, некад су те вести тачне, некад сасвим погрешне, ту је и вештачка интелигенција и све оно лажно што стигне до нас, зато у овој представи камере дају ту могућност да сагледамо колико из различитих углова сама стварности може изгледати другачије.

У вашим кореографијама се чини као да пркосите закону равнотеже, запажа се и необичан однос између мушкарца и жене и људи уопште, који иде понекад од рањивости, великих емоција до оштрих момената. Да ли је тешко све то дочарати покретом?

Да, јесте, али различита врста односа међу људима, то је оно што желим да испитам у својим делима, па и у овом комаду „Сада”. Као што волим да испитујем и границе. Не само границе у том неком правом значењу, већ и оне које постоје између људи у сваком односу који је замислив, али и оне које су територијалне, личне, националне, како их чувамо, како чувамо себе, то управо испитујем. Постоје оне другачије релације, када рецимо желите с неким да поделите простор, када желите да направите везу или када желите да примите некога у свој живот. Дакле, поново истражујем различитости на личном и глобалном нивоу, истовремено.

Да ли је Ашфорд, у Енглеској, место где ваша компанија има свој простор и кућу названу „JVHOME”, остварење ваших давнашњих снова или је до тога дошло спонтано?

Мој сан је увек био да Компанија Јасмин Вардимон добије своје место, где бисмо могли да радимо и на крају се, ето, та жеља остварила. Добили смо финансијска средства и сада се налазимо у здању са три балетске сале, једна од њих је велика као сала у „Садлерс Велс театру”, огромне висине и ширине и тај простор понекад поделимо и са другим компанијама, којима је потребан. Мени је најважније и испуњава ме то што пружамо могућност за професионално одрастање младих играча у том простору. Они ту изучавају све оно што је на граници између игре и театра, а ја се тиме пасионирано бавим тринаест година. Припремамо играче за професионалне каријере, али и дајемо шансу веома младим кореографима, тако да су већ 20 кореографа направили своје продукције за ове играче. Отприлике два кореографа годишње добију подршку да креирају код нас.

Овакво образовање је начин да се ствара нов поглед на свет и уметничку игру. Да ли је то био ваш циљ?

Имамо „JV 2”, то је назив за компанију са младим играчима, они раде и са мном и са кореографима који тек почињу, али оно што лично желим да им дам јесу „алати”, знања, вештине како да инвестирају у себе и развијају се. Учим их ономе што сам спознавала годинама, што је и мени недостајало, док сам као млада играла и желела да се усавршим. Сваки уметник има своје место и мишљење, међутим, понекад играчи науче само да изводе покрет, али не и да га промишљају у његовом дубљем значењу. Желим заправо да тело и ум играча постану освешћени.

Да ли је нова кореографија са вашим потписом на помолу?

Да, реч је о комаду „Lullaby” („Успаванка”) који говори о нашем односу према болести и то је на неки начин наставак, oдносно други део истоименог дела, које сам направила на почетку каријере, пре 23 године и које ми је тада отворило могућност да стигнем до великих сцена. Гостоваћемо са овим новим остварењем широм Уједињеног Краљевства.