Када се предузетнице повежу

Ло­зни­ца – У мно­гим гра­до­ви­ма Ср­би­је жен­ско пред­у­зет­ни­штво че­сто по­чи­ње из ма­лих ра­ди­о­ни­ца, кућ­них ку­хи­ња, ате­љеа или по­ро­дич­них фир­ми. Оно што те по­сло­ве вре­ме­ном учи­ни ви­дљи­вим је­су су­сре­ти, раз­ме­на ис­ку­ста­ва и мре­же по­др­шке ко­је се по­сте­пе­но ства­ра­ју. Упра­во та­кав пр­о­стор већ не­ко­ли­ко го­ди­на на­сто­ји да отво­ри и ма­ни­фе­ста­ци­ја „Свет же­на – Еми­ли­ја По­по­вић”, ко­ја се одр­жа­ва у Ло­зни­ци, увек у мар­ту.

Оку­пља­ње пред­у­зет­ни­ца, умет­ни­ца и го­шћи из раз­ли­чи­тих де­ло­ва Ср­би­је и ре­ги­о­на вре­ме­ном је пре­ра­сло у ме­сто раз­го­во­ра о то­ме ка­ко же­не гра­де по­сло­ве, ка­ко по­ве­зу­ју тра­ди­ци­ју и са­вре­ме­но тр­жи­ште и ко­ли­ко је по­др­шка окру­же­ња ва­жна за њи­хов оп­ста­нак. Го­шће из Бе­о­гра­да, Шап­ца, Ва­ље­ва, Но­вог Са­да и Би­је­љи­не че­сто ис­ти­чу да их у Ло­зни­цу вра­ћа упра­во та енер­ги­ја са­рад­ње.

У ши­рем дру­штве­ном кон­тек­сту, жен­ско пред­у­зет­ни­штво у Ср­би­ји по­след­њих го­ди­на по­сте­пе­но ра­сте. Пре­ма по­да­ци­ма Аген­ци­је за при­вред­не ре­ги­стре, же­не чи­не око тре­ћи­ну пред­у­зет­ни­ка, при­бли­жно 34 од­сто, што зна­чи да ви­ше од сто­ти­ну хи­ља­да же­на во­ди соп­стве­ни по­сао. Ипак, њи­хо­во уче­шће је ма­ње ка­да је реч о ве­ћим ком­па­ни­ја­ма и упра­вљач­ким по­зи­ци­ја­ма, што по­ка­зу­је да пут еко­ном­ског осна­жи­ва­ња још ни­је у пот­пу­но­сти отво­рен.

Због то­га ло­кал­не ини­ци­ја­ти­ве че­сто има­ју зна­чај ко­ји пре­ва­зи­ла­зи сам до­га­ђај. У Ло­зни­ци је је­дан од но­си­ла­ца та­квих ак­тив­но­сти Удру­же­ње по­слов­них же­на „Кре­а­тив­на ви­зи­ја”, ко­је ове го­ди­не обе­ле­жа­ва пет­на­ест го­ди­на по­сто­ја­ња. Осно­ва­но као сек­ци­ја за жен­ско пред­у­зет­ни­штво у окви­ру оп­штег удру­же­ња пред­у­зет­ни­ка, удру­же­ње је вре­ме­ном из­ра­сло у ак­тив­ну мре­жу же­на ко­је по­кре­ћу раз­ли­чи­те за­јед­нич­ке пр­о­јек­те.

Ка­ко под­се­ћа осни­вач удру­же­ња Сне­жа­на Пе­рић, „Кре­а­тив­на ви­зи­ја” да­нас оку­пља 42 ак­тив­не чла­ни­це, али и бр­ој­не са­рад­ни­це ко­је се укљу­чу­ју у по­је­ди­не ини­ци­ја­ти­ве. Удру­же­ње не­ма соп­стве­не пр­о­сто­ри­је ни­ти на­пла­ћу­је чла­на­ри­ну, већ се, ка­ко ка­жу, орга­ни­зу­је око кон­крет­них иде­ја и пр­о­је­ка­та.

Је­дан од та­квих по­ду­хва­та је и са­рад­ња са Удру­же­њем по­слов­них же­на Ср­би­је на пр­о­јек­ту „Жен­ски ет­но-хаб”, ко­ји је у Ло­зни­ци оку­пио же­не ко­је се ба­ве тра­ди­ци­о­нал­ним за­на­ти­ма и очу­ва­њем не­ма­те­ри­јал­ног кул­тур­ног на­сле­ђа. Као тра­јан ре­зул­тат на­стао је и ка­та­лог њи­хо­вих пр­о­из­во­да, до­сту­пан и у елек­трон­ској фор­ми.

На отва­ра­њу ово­го­ди­шњег пр­о­гра­ма у Га­ле­ри­ји „Ми­на Ка­ра­џић” у Ву­ко­вом до­му кул­ту­ре при­сут­не је по­здра­ви­ла и пред­сед­ни­ца Скуп­шти­не гра­да Ми­ле­на Ма­ној­ло­вић Кне­же­вић, ис­ти­чу­ћи да кре­а­тив­ност и хра­брост же­на да сво­је иде­је пре­тва­ра­ју у ствар­ност пред­ста­вља­ју ва­жну сна­гу дру­штве­них пр­о­ме­на. Пр­о­грам је на­ста­вљен у пр­о­сто­ру стал­не по­став­ке сли­ка Ми­ће По­по­ви­ћа и Ве­ре Бо­жич­ко­вић По­по­вић, где је пред­ста­вље­на књи­га „Пи­сма ем­бри­о­на” аутор­ке Ја­сне Ка­лу­ђе­ро­вић.

Ве­че је за­о­кру­жи­ла мо­но­дра­ма „Ја, Ме­де(ја)” ту­злан­ског Те­а­тра ка­ба­ре, у из­во­ђе­њу глу­ми­це Ива­не Пе­тро­вић. По­ла­зе­ћи од ан­тич­ког ми­та о Ме­де­ји, пред­ста­ва је кр­оз ка­ба­рет­ску фор­му отво­ри­ла пи­та­ња ко­ја и да­нас пра­те жи­вот мно­гих же­на, од дру­штве­них оче­ки­ва­ња до гра­ни­ца из­др­жљи­во­сти у при­ват­ном и јав­ном пр­о­сто­ру. На­кон пред­ста­ве усле­ди­ла је и па­нел-ди­ску­си­ја „На­си­ље над же­на­ма и по­ло­жај же­не у са­вре­ме­ном дру­штву”.

Та­кви су­сре­ти, у ко­ји­ма се пре­пли­ћу пред­у­зет­ни­штво, кул­ту­ра и раз­го­вор о дру­штве­ним те­ма­ма, по­ка­зу­ју да се из ло­кал­них ини­ци­ја­ти­ва че­сто ра­ђа­ју ши­ри пр­о­сто­ри по­др­шке, они у ко­ји­ма же­не не де­ле са­мо по­слов­на ис­ку­ства већ и жи­вот­не при­че.