Жртва имиџологије

Филозофи, друштвени теоретичари и уопште интелектуалци врло су склони да пренаглашавају улогу идеја у стварању и компоновању имиџа. Али то је далеко од истине, посебно у овом времену којим доминирају визуелни медији. У широком распону од бизниса до политике, слике (а оне су, дабогме, конкретније и непосредније од идеја) прожимају савремени свет.

Имиџотворна елита је сада утицајнија од идеотворне. За разлику од идеотвораца, многи политичари су увидели да делају у постгутенберговској ери. Зато се мање труде да створе идејне програме, а више да пласирају визуелне имиџе.

Кроз свршени имиџ изузетно je тешко, ачесто и опасно пробијати се. Имиџизована ствар често се намеће као свршена ствар. Данас има много корисника и жртава свршеног имиџа.

Посебну пажњу ваљало би посветити разради идеје о имиџологији и критици имиџологије. Под имиџологијом ваљаподразумевати скуп имиџа који по цену истине бивају коришћени за оправдавање властитих и дискредитовање поступака конкурената, противника и непријатеља. Моћници су заинтересовани за идеологију, првенствено ради утицаја наелите, док им је за масе довољна и имиџологија друге врсте. Истакнутим критичким интелектуалцима често је „испод части” да се озбиљно баве побијањем масмедијске пропаганде имиџа. А они који то ипак чине најчешће превиђају да имиџима не могу најефикасније парирати писаним текстовима и говорима. Док се критика идеологије концентрише на вербално указивање на чињеничну нетачност, неодрживост наведених разлога, непринципијелност, логичку некохерентност,... на имиџологију би се морало одговарати превасходно контрасликама.

                                                        * * *

На Западу и у новим државама насталим разбијањем Југославије систематски је лансирана представа о Србима и Србији као главном па чак и искључивом разбијачу – насилнику-кривцу. Зато један од кључних задатака националне стратегије треба да буде одговор на питање како том лажном имиџу ефикасно супротставити истиниту слику о нашем народу и држави. Овде могу да понудим тек две противмере. Једну сам већ подразумевао критикујући илузију да се наопака слика може отклонити претежно несликовним средствима.

А друга противмера је у тесној вези са чињеницом да се Срби често понашају као великомали народ – и то делимично драговољно а делом и притиснути стицајем околности и геополитичким положајем о који се отимају моћне земље које у њима виде „реметилачку” нацију и државу. Србија је у овом времену добила на важности која је опет у великој несразмери са њеном материјалном снагом: српско питање је постало свеевропско, па на неки начин и светско.

Остајући у оквирима два протекла века, ево морално-политичке вертикале Срба као великомалог народа:

Устанци против турског окупатора 1804 –1815;Одбијање Аустро-Угарског ултиматума 1914, беспримерно повлачење преко Албаније, пробој Солунског фронта и остали доприноси савезничкој победи у Првом светском рату; стварање Југославије 1918. а не проширене Србије; Развргавање пакта са Хитлером склопљеног 25. марта 1941. и учешће у победи антихитлеровске коалиције у Другом светском рату. Због те српске традиције и културе отпора Тито је преселио ЦК КПЈ из Загреба у Београд маја 1941; Допринос успешном „не” Стаљину 1948 –1953; Достојанствено и храбро држање за време двоипомесечног НАТО бомбардовања 1999.и уопште наставак одбране Космета као дела Србије.

Ми Срби нисмо довољно сликовито упознали свет ни са тим да смо у Првом устанку изгубили 21 одсто становништва, у Првом светском рату 28 одсто, а у Другом десет одсто. Имали смо велике људске губитке и у скорашњимграђанско-међунационалним ратовима, али и њих мало приказујемо јерзбог осећања националне величине избегавамо да објашњење за своје поступке тражимо и у егзистенцијалним страховима и губицима.

Зашто свет „превиђа” да Срби нису превладали ни трауме из Првог светског рата кад су двадесетак година касније доживели страховит геноцид и то од припадника неких братских народа и у земљи коју су створили незамисливим људским и материјалним губицима! Како се без фокусирања на то искуство и стрепње које је породило могу разумети страшне међунационалне борбе 1991–1995. у Хрватској и БиХ! Ништа се ни од албанско-српских сукоба на Космету не може схватити ако се пренебрегне чињеница да је одатле за време Другог светског рата протерано на десетине хиљада Срба и да им је после ослобођења забрањен повратак.

Огрешиће се и они који изоставе вишегодишњу западну блокаду и колективне санкције, које су произвеле економски крах, хиљаде бомби, чак касетних и уранијумских, бачених на Србију, као и Србе у њеном „блиском иностранству”, стотине хиљада српских интерно расељених и избеглица...

Ко је у тим околностима могао рационално очекивати да ће Срби револуцијом, и то ненасилном и демократском, збацити режим Слободана Милошевића, на чије се уступке Запад годинама стварно ослањао док га је истовремено јавно нападао! Зар није чудо и то што смо ми Срби, упркос свему наведеном и непоменутом, убедљивом већином још увек за учлањење у Европску унију, којој основни тон дају државе којима је дотадашње колективно кажњавање Срба и Србије било мало, те су нам заједно са САД и насилно отеле Космет!

Биће да су Срби и Србија доиста тајна и себи самима!

Председник Форума за националну стратегију са седиштем у Крагујевцу