Живот и смрт у зверињаку

„Црно злато”, нова драма македонског писца Дејана Дуковског, црнохуморна је приповест о повратку давно изгубљеног сина Ангела у родно место, једну балканску недођију, коју је, између осталог, напустио због немогућности изражавања сексуалних слобода, односно тврдог, примитивног патријархата који не подржава различитости, иступања из традиционалних калупа. Ангел се враћа као Ангела, што изазива низ трагикомичних неспоразума, магловитих сусрета, али и препознавања, ситуације које, између осталог, подсећају на апсурдну, филозофску драму једног Камија („Неспоразум”), или на архетипске, митске дубине античке трагедије („Орестија”). Узбудљиво вођен, поезијом, фантастиком и апсурдом обложен, сложен заплет, плодно је поље и за изражавање критичких запажања о балканским државама, страшној корупцији, друштвеној раслојености, блиским везама између владајуће политике и мафије, што редитељ Оливер Фрљић спретно истиче.

Режија ове представе доказује да он није само бескомпромисни друштвенополитички провокатор у позоришту, који често еруптивно потреса средине у којима ради, од Хрватске и Србије, до Немачке и Пољске, већ да је и истински вешт сценски тумач сложене драмске грађе. Текст Дејана Дуковског поставља у доследно узбудљивом, фуриозном темпу, у стилизованом, благо гротескном стилу, кроз краће сцене које се брзо смењују, у маниру филмског језика, наглим затамњењима. Позорница је сведено дизајнирана, на голу сцену често прекривену тмурном и мистичном маглом која наговештава бесконачни кошмар, по потреби доклизава велика, трошна кућа, где бурно живе чланови породице, под лупом ове сценске анализе (сценографија Игор Паушка). Слично се на сцену доводе и други реквизити, попут деликатно осмишљене мобилне баште, цвећа које брижљиво негује мајка Мара, као симболички одраз потребе да се сачува лепота и нежност у тој дотрајалој, сиромашној кући, или једног гуменог чамца, где ликови повремено плове, у потрази за тренуцима мира.

Сиромаштво породице које се открива на почетку, са мотивима пропале куће, неплаћених рачуна и нелегалног прикључивања на струју, између осталог, одражава се и костимом, дроњавим појавама протагониста (костим Татјана Радишић). Интригантна визуелност долази до посебног изражаја са елементима фантастике, у надреалној појави једног великог, човеколиког Белог Миша (Ана Јанковић). Узбудљив ритам успоставља и разиграна, помпезна, инструментална, оркестарска музика, која повремено води усковитлану физичку игру ансамбла, готово у оперетском стилу, што се може схватити као вид надграђивања једне реалистичке ситуације, до простора универзалне симболике (сценски покрет Милица Церовић). На другој страни избора музичких нумера, налазе се народњачке песме које одговарајуће зачињавају дух средине, тог неукусног, разулареног популизма.

Деликатно стилизована игра глумаца адекватно износи значењски сложен сценски свет Дуковског и Фрљића. Милутин Милошевић са лакоћом представља тешко затуцаног Димитрија који не може да прихвати синовљеву различитост и радије бира да га потпуно одбаци. Наташа Марковић такође упечатљиво, маниристички, гради лик његове вољене супруге, нежне, али и ексцентричне мајке Маре, која попут већине мајки воли свако своје дете, упркос свему. Јана Милосављевић игра њихову кћерку Кату, коју типично балкански зову „сине”, па је и она изграђена у сенци патријархалног наслеђа, није баш женствена, груба је и отресита.

На другој страни, женственост Ангеле, коју Ања Ћурчић врло суптилно гради, опипљива је и аутентична, али и амбивалентна, нестална је, измичућа, грађена на основама мушкости. Њена женственост, набујала изван балканске средине, у Шпанији, где се Ангела удала и постала оно што јесте, може се схватити метафорички, да је сопствени глас, израз, па и нежност и лепоту, могуће наћи (само) ван наших тамних балканских бестрагија. Милан Зарић гради лик Кира, Ангелину љубав из младости, још једну жртву мрачне затуцаности средине, која људе приморава на компромисе, у нескладу са њиховом природом. Амар Ћоровић такође ефектно игра Катиног вереника Семира, фино испегланог адвоката, наизглед добру прилику за брак, али заправо врло лицемерног и непоузданог. Бојана Стојковић енергично гради лик Извршитељке, сналажљиве жене која увек налази начин да плива у систему, и у бурним временима промена.

Редитељ Оливер Фрљић постиже одговарајућу меру у сценском спајању нежних емоција, јасне суровости и прекорачујуће провокативности. Посебно су изазовни призори нагог трансвеститског тела у транзицији, као и прикази експлицитног насиља, попут Ангелине освете Бараби (Љубомир Булајић), силеџији коме враћа малтретирање из прошлости, обликовано врло бруталистички, гурањем главе у смрдљиву ве-це шољу која се довлачи на сцену. Оваква сценска поетика доноси напет, тескобан, али и катарзичан одјек живљења у друштву сузбијене духовности и истиснуте памети, одакле су отишли највреднији, остављајући за собом пуст и таман зверињак.