Брука и бес

Телевизија Пинк превазишла је себе!

Не толико у врсти програма – јер је ка огавности „Тренутка истине” водио много који трачерски ток и ријалити шоу ове ТВ станице – него што је помислила да може да прода рог за свећу (уздржимо се од изреке истог значења која би поводу више приличила). Свој нови квиз помпезно најављује као такмичење за титулу најискренијег Србина, иако је видљиво колико је „игра истине” припремљена, намештена, склопљена као шарада за опсењивање простоте њом самом.

Све у овом квизу делује испрограмирано, извештачено и лицемерно: такмичари унапред припремљени за „саблажњива питања” о сексуалној интими, њихово наводно мучење и чуђење пред „пресудом” детектора лажи; водитељка која учеснике „ложи” на непристојне разговоре а потом „моралише” хвалећи или кудећи њихове одговоре, реакције, држање, понашање; „рајцање” публике наредним „кругом” – шкакљивијим, али и за веће паре. Укупно узев, једно заједничко проституисање.

На овом свету увек је било егзибициониста и воајера, промискуитетних типова и браколомаца, свингера, похотљиваца, нимфомана, нездравих радозналаца, болесних у машти, изопачених у стварности... Но њихов свет није излазио из домена приватности, било оних који су практиковали поменуте облике живота, било оних који су у њега завиривали. Телевизија је донела суштинску промену чинећи – и подстичући – јавно испољавање оваквих склоности и масовни увид у њих. Претворило се то у окрутну злоупотребу људских страсти и слабости, немилосрдно искоришћавање личних потреба за изласком из анонимности, за популарношћу, „славом” и новцем.

Појединцима који пристају да у томе учествују, па и бившем новосадском боксеру који је отворио „Тренутак истине”, ваља препустити да сами одлучују о добицима и губицима, о ризицима и последицама. Искрено жаљење заслужује и сваки ТВ аутор који, попут Тање Војтеховски-Стеванов, од почетних младалачких амбиција и запажених социјално ангажованих документараца, преко све „забавнијег” водитељског приступа, у зрелости стигне до улоге домаћице у једном скаредном „будоарском” квизу.

Зарад општег интереса, међутим, мора се размишљати о томе којим се правцем (и да ли незаустављиво) упутила телевизија као јавни медиј и докле она може да иде у свом настојању да стално производи бласфемичне сензације и глад за њима.

Куће „великог брата”, секс уживо, убиства „за камере” већ постоје. Шта преостаје?

Како заштитити масовно гледалиште од такве телевизије? Чему служи право на националну фреквенцију? Шта су задаци Радиодифузне агенције?

Прва ће одговоре дати гледалачка јавност показујући да ли је пријемчива за овакве „светске формате”, како претпоставља „увозник” надајући се високом  рејтингу, или ће га доживети као бруку и дочекати одбојно, па и с бесом.

У сваком случају, ТВ Пинк безобразно претерује и скрнави значење појмова кад свој најновији програмски „бисер” најављује и овако: „Истина се на велика врата вратила у Србију”. Јадна ли је Србија којој ТВ Пинк доноси добро тако схваћеном врлином.