Сад је и лоше добро

Партизанови фудбалери су у ову годину ушли као јесењи прваци, а првог дана пролећа су склизнули на треће место на табели. У Лучанима (1:1) су на једвите јаде избегли пораз, иако су имали безмало цео сат играча више. Равно катастрофи, али, како играју и није тако лоше, јер је могло да буде и горе. И то много горе.

Већ дуго „црно-бели” не да немају игру, него не знају шта ће с лоптом. Као да не тренирају, него се окупе за утакмицу, па као рогови у врећи.

Не могу да наплате ни кад су бројчано јачи. Пре Младости нису могли да победе код куће ни нишки Раднички, иако је и он тада отприлике у исто време остао с десеторицом. Било је то на самом почетку наставка првенства и наговештај њиховог суноврата.

Кад је догорело до ноктију за тренера је враћен Срђан Благојевић. С њим је, на једвите јаде, савладан ТСЦ (победа после три узастопна пораза) и ишчупан бод у Лучанима поготком при крају утакмице (у претходних осам сусрета „црно-бели” ниједном нису дали гол у другом полувремену). С обзиром на стање, које је затекао то би могло да буде охрабрујуће, кад би се видело било какво побољшање на терену. Међутим, ништа од тога.

Благојевић је опет преузео дизгине запреге, која јури низбрдо. Прошли пут је то било пре зимских припрема, па је сам био ковач своје среће. Без обзира што је изгледало као храброст без покрића, ипак је вратио какву-такву наду, а јесенас је она постала чак и опипљива. „Црно-бели” су, истина, прерано, али, ипак, часно завршили излет у Европу, а у првенству су избили на чело табеле.

Упркос томе било је видљиво да имају Ахилову пету, али се очекивало да ће временом да нађу начин да заштите та своја слаба места. Међутим, балон, који је целе године пумпан, пукао је 1. новембра. Чукарички је нокаутирао Партизан, што је подљутило дубоку рану, коју му је четири дана пре тога нанела Мачва у шеснаестини финала Купа Србије и Благојевићу је ускраћено поверење.

Наредне две утакмице Партизан је премостио с Марком Јовановићем и обе добио, а онда је кормило предато у руке Ненаду Стојаковићу. Његово испловљавање је било неславно (у самој луци у Хумској га је потопио Железничар), а онда се учинило да је узео добар курс (побеђени Јавор, па Раднички у Крагујевцу и Напредак) и стечена четири бода више од Црвене звезде.

Неочекивани пораз у Лозници од ИМТ-а, у последњем јесењем колу, свео је Партизанов капитал на само један бод. Зимске припреме су улудо потрошене и у наставку првенства, под Стојаковићевим руководством, реми против Нишлија и победе у Сурдулици и против Спартака, али до којих се дошло грчевитим брањењем рано стеченог вођства. Пораз у „вечитом дербију” је значио и крај наде у борбу за првака. Његов помоћник Дамир Чакар је водио екипу у следеће две утакмице, али, за разлику од Јовановића, није донео ни бод, ни нешто што би личило на игру професионалног тима, па је морао да уступи место.

Ни Благојевић нема чаробан штапић. Додуше, зна чиме располаже, јер су то углавном играчи с којима је већ радио. За неверицу је његово експериментисање у Лучанима да почне утакмицу без класичног центарфора. У полувремену је увидео да то ничему не води, па је обавио одговарајућу измену и баш га је Полтер „маказицама” спасао од првог пораза.

Прилику је добио и Натхо, који и поред поодмаклих година у оваквом Партизану није за старо гвожђе. Остали врло озбиљно треба да се запитају шта уопште раде у тиму. Од голмана Милошевића, који је већ примио неколико невероватних голова, до Партизанове деце, која на терену више подсећају на истрошене играче на заласку каријере, него на младе лавове жељне масног улова.

Сам Благојевић треба добро да преиспита шта се може с овим играчима. Много их је истог, а непотребног, профила с дубоко скривеним вредностима (ако их имају за ниво, који треба Партизану). Ту спадају и неки, који су доведени летос када је он ковао планове за ову сезону. Предах у првенству је добро дошао да се колико-толико поправи што се поправити може (од система игре до појединачних корекција).