Sad je i loše dobro

Partizanovi fudbaleri su u ovu godinu ušli kao jesenji prvaci, a prvog dana proleća su skliznuli na treće mesto na tabeli. U Lučanima (1:1) su na jedvite jade izbegli poraz, iako su imali bezmalo ceo sat igrača više. Ravno katastrofi, ali, kako igraju i nije tako loše, jer je moglo da bude i gore. I to mnogo gore.

Već dugo „crno-beli” ne da nemaju igru, nego ne znaju šta će s loptom. Kao da ne treniraju, nego se okupe za utakmicu, pa kao rogovi u vreći.

Ne mogu da naplate ni kad su brojčano jači. Pre Mladosti nisu mogli da pobede kod kuće ni niški Radnički, iako je i on tada otprilike u isto vreme ostao s desetoricom. Bilo je to na samom početku nastavka prvenstva i nagoveštaj njihovog sunovrata.

Kad je dogorelo do noktiju za trenera je vraćen Srđan Blagojević. S njim je, na jedvite jade, savladan TSC (pobeda posle tri uzastopna poraza) i iščupan bod u Lučanima pogotkom pri kraju utakmice (u prethodnih osam susreta „crno-beli” nijednom nisu dali gol u drugom poluvremenu). S obzirom na stanje, koje je zatekao to bi moglo da bude ohrabrujuće, kad bi se videlo bilo kakvo poboljšanje na terenu. Međutim, ništa od toga.

Blagojević je opet preuzeo dizgine zaprege, koja juri nizbrdo. Prošli put je to bilo pre zimskih priprema, pa je sam bio kovač svoje sreće. Bez obzira što je izgledalo kao hrabrost bez pokrića, ipak je vratio kakvu-takvu nadu, a jesenas je ona postala čak i opipljiva. „Crno-beli” su, istina, prerano, ali, ipak, časno završili izlet u Evropu, a u prvenstvu su izbili na čelo tabele.

Uprkos tome bilo je vidljivo da imaju Ahilovu petu, ali se očekivalo da će vremenom da nađu način da zaštite ta svoja slaba mesta. Međutim, balon, koji je cele godine pumpan, pukao je 1. novembra. Čukarički je nokautirao Partizan, što je podljutilo duboku ranu, koju mu je četiri dana pre toga nanela Mačva u šesnaestini finala Kupa Srbije i Blagojeviću je uskraćeno poverenje.

Naredne dve utakmice Partizan je premostio s Markom Jovanovićem i obe dobio, a onda je kormilo predato u ruke Nenadu Stojakoviću. Njegovo isplovljavanje je bilo neslavno (u samoj luci u Humskoj ga je potopio Železničar), a onda se učinilo da je uzeo dobar kurs (pobeđeni Javor, pa Radnički u Kragujevcu i Napredak) i stečena četiri boda više od Crvene zvezde.

Neočekivani poraz u Loznici od IMT-a, u poslednjem jesenjem kolu, sveo je Partizanov kapital na samo jedan bod. Zimske pripreme su uludo potrošene i u nastavku prvenstva, pod Stojakovićevim rukovodstvom, remi protiv Nišlija i pobede u Surdulici i protiv Spartaka, ali do kojih se došlo grčevitim branjenjem rano stečenog vođstva. Poraz u „večitom derbiju” je značio i kraj nade u borbu za prvaka. Njegov pomoćnik Damir Čakar je vodio ekipu u sledeće dve utakmice, ali, za razliku od Jovanovića, nije doneo ni bod, ni nešto što bi ličilo na igru profesionalnog tima, pa je morao da ustupi mesto.

Ni Blagojević nema čaroban štapić. Doduše, zna čime raspolaže, jer su to uglavnom igrači s kojima je već radio. Za nevericu je njegovo eksperimentisanje u Lučanima da počne utakmicu bez klasičnog centarfora. U poluvremenu je uvideo da to ničemu ne vodi, pa je obavio odgovarajuću izmenu i baš ga je Polter „makazicama” spasao od prvog poraza.

Priliku je dobio i Natho, koji i pored poodmaklih godina u ovakvom Partizanu nije za staro gvožđe. Ostali vrlo ozbiljno treba da se zapitaju šta uopšte rade u timu. Od golmana Miloševića, koji je već primio nekoliko neverovatnih golova, do Partizanove dece, koja na terenu više podsećaju na istrošene igrače na zalasku karijere, nego na mlade lavove željne masnog ulova.

Sam Blagojević treba dobro da preispita šta se može s ovim igračima. Mnogo ih je istog, a nepotrebnog, profila s duboko skrivenim vrednostima (ako ih imaju za nivo, koji treba Partizanu). Tu spadaju i neki, koji su dovedeni letos kada je on kovao planove za ovu sezonu. Predah u prvenstvu je dobro došao da se koliko-toliko popravi što se popraviti može (od sistema igre do pojedinačnih korekcija).