Сурдулица је била српска Хирошима

Сурдулица – Како је тешко свим оним људима који су након „Олује” овде пронашли неки смирај од прогона који су доживели у Хрватској, а онда и овде настрадали. Шта могу њихови најближи сем да сузама заливају Масуричко гробље где почивају, тихо бележим речи Мирослава Петровића, пензионера из Сурдулице који живи у згради у непосредној близини Специјалне болнице за плућне болести у овом граду.

НАТО, који је у четири наврата сипао бомбе по градићу на реци Врли, претворио је ово место на југу Србије у „српску Хирошиму”. Бомбе и људска страдања цивила ископали су дубок темељ сећања, тим пре што је овај ратни злочин остао без казне.

Обилазећи последњих дана све локације на којима су пројектили НАТО-а убијали цивиле у овом граду (према званичним подацима, овде није страдао ниједан припадник тадашње Војске СР Југославије), дописник „Политике” схватио је да је све мање живих сведока тих трагичних дана. И много је мање спремних за разговор на ову тему. Мало причају, још ређе воле да се сликају. На ову тему „речи” су ћутња и плач.

На овај град од 21. априла до 31. маја 1999. бачене су 262 бомбе и уништено је више од 500 кућа. Четвртина стамбених објеката била је потпуно уништена. Од укупно 50 жртава, 18 су деца. И болни резиме: Сурдулица је имала највише цивилних жртава у НАТО бомбардовању СРЈ у односу на укупан број становника (око 22.000) ове општине.

У јуришном лету 21. априла бомбардери су усмртили 10 српских избеглица из Републике Српске Крајине, од којих шесторо деце, смештених у објекту на периферији града. Теже повреде задобило је 16 особа.

У бомбардовању 27. априла на насеље Чубрине ливаде испаљено је 14 пројектила, од чије разорне моћи је страдало 20 цивила, међу којима 12 деце и цела породица Милић.

На мети НАТО-а у два налета 31. маја нашли су се најпре Дом за стара лица, а онда и део Специјалне болнице за плућне болести. Погинуло је тада укупно 20 пацијената и избеглих људи, док је теже и лакше повреде задобило 88 особа.

И данас се од Сурдуличана може чути да је број бомби које су пале на овај град много већи јер су бесомучно гађани и војни објекти у селу Загужање надомак градског средишта. Овде нико не зна, а НАТО никада није потврдио или демантовао, да ли је на овом подручју коришћена авио-муниција са осиромашеним уранијумом. Једино је потврђено да је брдо Пљачковица изнад Врања гађано овим пројектилима опасним по људско здравље у дужем временском периоду.

– НАТО ми је разнео душу. Убио ми је најдраже – сина Милорада (17), мајку Стаменку (65), брата Александра Милића (35), сестричину Миљану (14), братанца Владимира (11), снају Весну (35) и још тројицу најближих комшија – прича и данас гушећи се у сузама Милица Миловановић.

У подруму породичне куће Милића, тражећи заклон од бомбардера НАТО-а, 27. априла у раним поподневним сатима страдало је деветоро одраслих и троје деце.

У локалној библиотеци проналазимо „Белу књигу” о злочинима НАТО-а у овом граду. Ту је и сведочење Стојанче Петковића, јединог преживелог из подрума куће Војислава Милића из Змај Јовине улице у Сурдулици. У сећању на трагични догађај он каже: „Сви ми из комшилука смо се склонили у подруму куће Воје Милића, где нас је било десеторо. Ушли смо око 11 сати. Заједно смо се спустили унутра са супругом Војислава Милића, Стаменком, сином Александром, његовом супругом Весном и њиховом дечицом – Миљана, Владица и Миљан, комшиница Станица Рашић и ја. А онда је дошло до снажне експлозије бомбе бачене из авиона на кућу Воје Милића. У моменту експлозије, власник куће Војислав неким послом је отишао ван подрума у којем смо се налазили. Детонација ме је бацила на леву страну зида. Иако сам бачен, ипак сам остао при свести. Ставио сам руке на уста како ми прашина не би улазила у уста, јер се створио облак дима и велике прашине од разорне експлозије. Кад сам се прибрао после друге експлозије, позвао сам ове из другог подрума, али ми се није нико одазивао, нисам видео шта се догодило, али сам видео да је плоча пала у том делу подрума. У међувремену је дотрчао Војислав и питао ме да ли сам жив, то сам му потврдио, а када ме је питао за његове који су били унутра, рекао сам му да сам их позивао, али да ми се нико није одазивао из подрума. Свих деветоро су погинули у том делу подрума... Од осмочлане породице Војислава Милића остао је само он. НАТО никада није одговарао за геноцид и ова злодела”, остао је забележен Петковићев исказ.

Овај сведок ратног злочина у Сурдулици у међувремену је преминуо.

Кућа Војислава Милића налазила се преко улице, у непосредној близини касарне у Сурдулици. На месту Чубрине ливаде војна касарна била је одавно празна. У њој нису боравили припадници јединица војске СРЈ, као ни војни официри тадашњег Војног штаба одбране земље. Временом су демантоване и медијске спекулације, углавном страних новинара, да је у кући Милића у Сурдулици боравио генерал-пуковник Небојша Павковић, те да се због тога овај објекат нашао на мети бомбардера НАТО-а.

Пројектили које су испалили бомбардери сравнили су са земљом кућу породице Милић, што је у том тренутку отежало рад на ископавању посмртних остатака настрадалих. „Плакали смо и превртали земљу, док су авиони летели над нама... Ћутање је било толико јако, ништа нас у том тренутку није могло спречити да наставимо посао потраге за убијенима... Нико се није уплашио да може да страда у поновном налету бомбардера НАТО-а”, остао је запис Драгана Милошевића Буце, новинара и хроничара сурдуличке збиље из те 1999. године.

О налетима бомбардера НАТО-а у нападу на комплекс зграда Специјалне болнице за лечење плућних болести у Сурдулици, као и на Дом за стара лица, који су се десили 31. маја око поноћи, за „Политику” сведочи новинарка Сузана Антић Ристић, тада дописница „Гласа јавности”.

– Вест о бомбардовању болнице и Дома за стара лица јавио ми је колега Драган Милошевић нешто пре поноћи. Одмах сам позвала телефоном тадашњег челника ратног штаба у Сурдулици Драгана Ристића, који ми је потврдио да су болница и дом погођени с више пројектила, али није могао да ми каже колико је људи настрадало. Сутрадан сам се нашла на лицу места. Тада сам видела стравичне призоре, где су делови разнесених тела људи висили по високим стаблима борове шуме око болнице и дома. Те слике ни данас не могу да заборавим. Вечни незаборав на страшан злочин над недужним људима, избеглим лицима и тешко болесним пацијентима – наводи ова новинарка из Врања.

„Болница је жестоко оштећена. Један део зграде је потпуно уништен. Осећа се мирис сагорелог људског тела, помешан с прашином од порушених зидова...”, забележила је пре 27 година Сузана Антић Ристић.

На обновљеном делу зграде болнице налази се спомен-обележје: „Од када је света и века, људи се деле на градитеље и рушитеље. Само градитељи остају упамћени.”

Спомен-обележје постављено је 2. децембра 1999. године. Био је то један од највећих пројеката обнове једине здравствене установе са знаком Црвеног крста која је порушена на југу Србије.

Време се у Сурдулици, граду подно Чемерника, сместило између ратне бомбардерске операције лицемерног назива „Милосрдни анђео”, с којом је овде стигао и назив „српске Хирошиме”.

– Овде нико не жели, да јак пролећни ветар с Чемерника који дува последњих дана, икада више донесе „анђеле с ђаволовим ликом” у овај град – поручиће вам Сурдуличани. Било, да се не понови и не заборави.

Имена убијених у болници и дому за старе

У павиљону с избеглицама од бомби НАТО-а смртно су страдали: Босиљка Малобабић (53) и њена деца Милена (20), Раде, (19) и Миленко (16), Мила Слијепчевић (90), Душан Манојловић (72), Милица Манојловић (77), сви из Сјеничака, општина Карловац, Драгић Напијало (70) из Војнића, општина Војнић, Богданка Јањанин (74) из Маличке, општина Вргин Мост, Славко Поповић (60) из Доњег Скрада, општина Крњак, Петар Будисављевић (60) из Врховина, општина Врховине.

Погинули су и Ђорђе Павковић (45) из Павковића, општина Крњак, Раде Жигић (52) из Тука, општина Кореница, Даница Малешевић (61) из Тушиловића, општина Крњак и Миланка Вучковић (65) из Косјерског, општина Дуга Реса.

У оближњем Дому за стара лица у Масурици, према званичним подацима из Општине Сурдулица, убијени су: Стана Рашић (66) из Криве Феје, општина Врање, Босна Милановић (68) из Власина Округлице, општина Сурдулица, Десанка Величковић (67) из Калиманца, општина Владичин Хан, и Стамен Рангелов (61) из села Божица, општина Сурдулица.

Дејства бомбардовања била су толико разорна да је комплетно уништен анатомски састав неких тела, због чега су, упркос упорности патолога, троје избеглица остали неидентификовани: Милица Манојловић, као и браћа Раде и Миленко Малобабић. И идентификовани и неидентификовани посмртни остаци избеглица сахрањени су на Масуричком гробљу у Сурдулици, далеко од њиховог завичаја у Лици и на Кордуну.

Италијански дневник „Манифесто” с белом страном 29. априла

О страдању Сурдуличана 27. априла, када је бомбардована и кућа породице Милић, известили су сви светски медији. Италијански дневник „Манифесто” у броју од 29. априла изашао је с белом страном уз поруку читаоцима: „Деца нас не гледају”. Био је то својеврсни протест италијанске редакције, на оно што се десило у Сурдулици и упозорење међународној заједници.

Си-Ен-Ен демантовао Џејмија Шеја

Образлажући напад на Сурдулицу, НАТО се правдао да је морао да бомбардује тај град јер је у њему смештена значајна формација Војске СР Југославије у објекту локалне касарне, у чијој близини је била кућа Милића. Портпарол НАТО-а Џејмс Шеј изјавио да је реч о „једној бомби која је промашила главни циљ у Сурдулици”. Демантовао га је извештач америчке ТВ мреже Си-Ен-Ен, који је, на основу оног што је видео на снимку екипе РТС-а, констатовао: „Нема никакве сумње, потпуно сам уверен на основу онога што видим да је овде пало више од једне бомбе.”