Пркосник који одбија да умре

Ниш – Након победе нишког метал бенда „Лавина” на националном такмичењу „Песма за Евровизију” поново је актуелизована тема постојаности и виталности рок и уопште алтернативне музичке сцене у Србији.

Ако фокус усмеримо на Ниш, град који је дао неке култне рок бендове попут „Галије” и „Кербера”, али и много других џез и блуз музичара и данас има свој подмладак у алтернативном звуку, могли бисмо закључити да победа „Лавине” и њихов успех нису ни изблиза толики инцидент како се чини. Ипак, сви они који делају у музици која није комерцијална истичу исте проблеме – незаинтересованост медија, незаинтересованост издавачких кућа и недостатак простора за наступе.

Наши саговорници о овој теми су Јулија Крстић и Богољуб Манић, двоје људи који су врло добро упознати са овом материјом.

Јулија је социолог са вишегодишњим радом у менаџменту у култури. Она истиче да је алтернативна сцена у граду и те како постојећа и жива, али да се млади бендови данас суочавају са проблемима са којима се нису суочавали њихови славни претходници седамдесетих и осамдесетих година. Пре свега ово време у најширем смислу – корпоративно са изразитом фаворизацијом јефтиног и синтетичког садржаја, њима није наклоњено. Они остају попут „Дон Кихота” да се сами боре против видљивих и невидљивих ветрењача.

– Интересовања публике има, али институционалне подршке нема. Због друштвених мрежа музичари лако направе први корак неке основне промоције, али након тога следи зид. Развитак сцене и њен прелазак у строго професионалне воде подразумева интересовање великих медија и музичке индустрије – што у контексту многих музичких праваца не постоји. Зато су музичари о којима говоримо често принуђени да буду много више од аутора – они су истовремено и продуценти и менаџери и промотери, а тако нешто захтева време, специфично знање и новац, што у општим условима углавном постане неиздрживо – рекла је Јулија Крстић, која је до сада организовала више десетина локалних концерата и бесплатних музичких радионица, примарно преко своје независне организације „Shtek House”.

Обоје наших саговорника истичу лично задовољство због победе „Лавине”, али су скептични по питању дугорочних позитивних последица по целу сцену. Такође, обоје сматрају да је горући проблем алтернативне сцене, конкретно нишке сцене, недостатак простора за наступе.

– Сцена је таква да постоји много добрих бендова, и млађих и нешто старијих, али једноставно немају где да свирају у граду. Број музичара алтернативног звука и број љубитеља те музике, као и свеукупни квалитет су далеко већи него што постојећа инфраструктура дозвољава да то покажу. Град величине Ниша морао би да има далеко више места за наступе него што тренутно има – рекао је Богољуб Боги Манић, последњих безмало двадесет година један од најбољих рок и хеви метал вокала у граду (а и шире).

Манић, приде истиче да алтернативна музика – рок, метал, панк, џез, блуз и сродни правци не доносе готово никакву зараду и да с времена на време долази до неминовног одлива музичара, односно до њиховог преласка у фолк и друге комерцијалне жанрове. Ипак, они који остану то раде из чистог ентузијазма и због велике љубави према свему што њихова музика представља.

Према неким проценама у Нишу данас функционише више од 50 алтернативних бендова. Решење њиховог проблема вероватно лежи у институционалној подршци – ревитализацији постојеће и стварању нове инфраструктуре и у конкретном улагању у њихов садржај.

Куриозитет је тај, да је шира публика код победе „Лавине” уочила и истакла понашање и високо образовање ових момака. Такве особине нису ретке у музичкој средини из које они долазе. Ексцентричан изглед и мрачни тонови најчешће су само одговор али и опомена свету који озбиљно клизи у понор лажног и лицемерног.

Суштина свега је да алтернативна сцена није само другачији звук. То је на првом месту једна другачија култура и филозофија живљења и другачији однос према музици, уметности и људима. Поставља се питање – да ли је такав садржај опасност по оно већ описано корпоративно потрошачко и пластично време, и да ли му је сходно томе тако нешто потребно? Чини се да се одговор намеће сам од себе.