Русија неће у амерички рат

Ме­ђу про­а­ме­рич­ки на­стро­је­ним ме­диј­ским ана­ли­ти­ча­ри­ма ових да­на вла­да­ју вид­на нер­во­за и ди­ле­ма: хо­ће ли се Ру­си­ја укљу­чи­ти у рат на Бли­ском ис­то­ку? Пре­вас­ход­но, на стра­ни Ира­на. Уоста­лом, они су са­ве­зни­ци, раз­ме­њу­ју вој­не тај­не, до­ту­ра­ју јед­ни дру­ги­ма на­о­ру­жа­ње, бес­пи­лот­не ле­ти­ли­це, ин­фор­ма­ци­је о по­ло­жа­ју про­тив­нич­ких ар­ми­ја, укљу­чу­ју­ћи и оне ко­је на­ма обич­ним смрт­ни­ци­ма скри­ва­ју ко­смич­ке ду­би­не…

На­рав­но, по­след­ње што би по­ме­ну­ти же­ле­ли је­сте да Ру­си­ја оста­не по стра­ни или, не дај бо­же, ста­не у бок с не­ком ко­а­ли­ци­јом пред­во­ђе­ном Сје­ди­ње­ним Аме­рич­ким Др­жа­ва­ма. Јер без ње­ног су­ко­ба са за­пад­ним хе­ге­мо­ном сва­ки рат, јед­но­став­но, гу­би драж. Још ако би се у све упле­ла Ки­на, за­до­вољ­ство би би­ло пот­пу­но.

Про­сто је не­ве­ро­ват­но ка­кви се све раз­ло­зи из­ми­шља­ју у по­ку­ша­ји­ма да се иза­зо­ве но­ви гло­бал­ни су­коб. Без об­зи­ра на то ко би из ње­га иза­шао као по­бед­ник. Ва­жно је са­мо да има о че­му да се при­ча по те­ле­ви­зи­ја­ма, у ка­фа­на­ма, на ску­по­ви­ма „ум­них” или оних ко­ји по­се­ду­ју ин­фор­ма­ци­је „из пр­ве ру­ке”.

Је­дан од крун­ских аду­та за упли­та­ње Ру­си­је у су­коб, пре­ма та­кви­ма, је­сте члан­ство Ира­на у БРИКС-у. За­што баш у овој ор­га­ни­за­ци­ји, а не у Ује­ди­ње­ним на­ци­ја­ма, или не­кој дру­гој? Па јед­но­став­но, Свет­ска ор­га­ни­за­ци­ја не функ­ци­о­ни­ше још од не­ле­ги­тим­ног бом­бар­до­ва­ња СР Ју­го­сла­ви­је (24. март – 10. јун 1999), од стра­не НА­ТО-а, а БРИКС и те ка­ко функ­ци­о­ни­ше.

Али, ба­бе и жа­бе не иду за­јед­но. „Се­вер­но­а­тлант­ски од­брам­бе­ни са­вез”, као што и ње­гов на­зив су­ге­ри­ше, пре­вас­ход­но је вој­на ор­га­ни­за­ци­ја, са чвр­стим пра­ви­ли­ма оли­че­ним, из­ме­ђу оста­лог, и у чла­ну 5, ко­ји оку­пље­не оба­ве­зу­је да при­ско­че јед­ни дру­ги­ма у по­моћ. До­ду­ше, са­мо уко­ли­ко је не­ка од чла­ни­ца са­ве­за на­пад­ну­та. А та­кво шта се до да­нас ни­ка­да ни­је до­го­ди­ло. На­про­тив.

С дру­ге стра­не, БРИКС је ис­кљу­чи­во стра­те­шки, еко­ном­ски са­вез у ко­јем не по­сто­ји ни­ка­ква оба­ве­за о ору­жа­ном при­ска­ка­њу у по­моћ дру­ги­ма, а по­го­то­во не у сми­слу већ по­ме­ну­тог чла­на 5, ка­кав функ­ци­о­ни­ше у за­пад­ном пак­ту. Ов­де је све пре­пу­ште­но по­ли­тич­ко-по­слов­ним од­но­си­ма. Или до­бро­вољ­ној по­мо­ћи кад је реч о евен­ту­ал­ном ак­ту агре­си­је. Дру­гим ре­чи­ма, Ру­си­ја де­фи­ни­тив­но не­ма ни­је­дан раз­лог да се, без по­зи­ва зва­нич­ног Те­хе­ра­на, укљу­чи у рат у Ира­ну.

С дру­ге стра­не, европ­ске зе­мље чла­ни­це НА­ТО-а тај по­зив су већ до­би­ле из Ва­шинг­то­на, чак у ви­ду на­ред­бе, па ипак, вид­но окле­ва­ју да му се ода­зо­ву. Ка­ко пре­но­си пор­тал „По­ли­ти­ко”, од­но­си ЕУ и САД по­но­во су на иви­ци ду­бо­ке кри­зе због не­сла­га­ња о омо­гу­ћа­ва­њу без­бед­но­сти у Ор­му­ском мо­ре­у­зу. Ми­ни­стри спољ­них по­сло­ва, ко­ји су се не­дав­но тим по­во­дом са­ста­ли у Бри­се­лу, би­ли су го­то­во јед­но­гла­сни у про­ти­вље­њу Трам­по­вом зах­те­ву.

Те­шко је по­ве­ро­ва­ти да би Аме­ри­кан­ци­ма, ко­ји су при­мо­ра­ни да на Бли­ски ис­ток пре­у­сме­ра­ва­ју и бро­до­ве ко­ји су већ кре­ну­ли ка ре­за­ли­шту, од­го­ва­ра­ло ши­ре­ње фрон­та и пре­ма Ру­си­ји. Или чак Ки­ни. Та­кве иде­је на па­мет па­да­ју са­мо до­ко­ним ана­ли­ти­ча­ри­ма или по­не­ком остра­шће­ном по­ли­ти­ча­ру у по­тра­зи за раз­ло­гом за по­кре­та­ње но­вог свет­ског су­ко­ба.

Али по­сто­ји и дру­га стра­на при­че. Евен­ту­ал­ним ула­ском Ру­си­је у су­коб на Бли­ском ис­то­ку Аме­ри­ка би, на из­ве­стан на­чин, до­би­ла али­би за сво­ју до­са­да­шњу ак­ци­ју. Цео рат до­био би дру­га­чи­ју ди­мен­зи­ју. У Ва­шинг­то­ну би пре­ко но­ћи све пред­ста­ви­ли као „гло­бал­ну опа­сност” и фак­тич­ки на­те­ра­ли цео НА­ТО, од Ка­на­де до Тур­ске, све с Евро­пља­ни­ма, да ма­кар и не­вољ­но уђе у но­ви ци­ви­ли­за­циј­ски об­ра­чун. То­га су у Мо­скви до­бро све­сни, а у Пе­кин­гу још бо­ље.

Објек­тив­но, ра­то­ви су од­у­век би­ли нај­бо­љи тест за про­ве­ру функ­ци­о­нал­но­сти гло­бал­ног по­рет­ка. Свет ка­кав је да­на­шњи, ус­по­ста­вљен пре ви­ше од осам де­це­ни­ја и, као сва­ки пре ње­га, за­сно­ван је на – си­ли. У овом слу­ча­ју оној ко­ја је из­ни­кла из Дру­гог свет­ског ра­та, ужа­са ко­ји је за­хва­тио це­лу пла­не­ту, гур­нув­ши нас на са­му иви­цу ну­кле­ар­ног уни­ште­ња.

Су­коб је окон­чан, али по­де­ла на по­бед­ни­ке и по­бе­ђе­не и да­нас ти­ња. Кли­ца раз­до­ра, ре­ван­ши­зма, ме­ђу­соб­не мр­жње, за­ко­па­на је, али не до­вољ­но ду­бо­ко. На по­вр­ши­ну је из­ни­кла по­сле је­два по­ла ве­ка. Овог пу­та још опа­сни­ја, још от­пор­ни­ја.

Евро­па и Аме­ри­ка ни­ка­ко да на­ђу за­јед­нич­ки је­зик. Ни­су га на­шли по пи­та­њу су­ко­ба у Укра­ји­ни, још ма­ње су са­гла­сни кад је реч о нај­но­ви­јем ра­ту на Бли­ском ис­то­ку. Ма­да све по­ме­ну­то мо­же да чу­ди, кад има­мо у ви­ду слич­но­сти у ин­те­ре­си­ма по пи­та­њу гло­бал­не до­ми­на­ци­је, ни нај­ма­ње ни­је из­не­на­ђу­ју­ће ако се у об­зир узи­ма­ју слич­не си­ту­а­ци­је у про­шло­сти.

Се­ти­мо се, САД су се озбиљ­ни­је окре­ну­ле Ста­ром кон­ти­нен­ту тек по­што им је Хи­тле­ро­ва Не­мач­ка, под­стак­ну­та де­ша­ва­њи­ма на Па­ци­фи­ку (на­пад Ја­па­на на Перл Хар­бор 7. де­цем­бра 1941) че­ти­ри да­на ка­сни­је (11. истог ме­се­ца) отво­ре­но об­ја­ви­ла рат. А до­тле, Нем­ци су већ уве­ли­ко пре­га­зи­ли Пољ­ску, Дан­ску, Нор­ве­шку, Хо­лан­ди­ју, Бел­ги­ју, Лук­сем­бург, се­вер Фран­цу­ске, де­ло­ве Ју­го­сла­ви­је и Грч­ке, и за­шли ду­бо­ко на те­ри­то­ри­ју Со­вјет­ског Са­ве­за.

Не­ре­а­го­ва­ње Евро­пља­на на ак­ту­ел­на де­ша­ва­ња на Бли­ском ис­то­ку сва­ка­ко ни­је узро­ко­ва­но под­се­ћа­њем на не­при­јат­на ис­ку­ства из про­шлог ве­ка. Али ја­сно ука­зу­је на то да сва­ки ула­зак у рат зах­те­ва озбиљ­но про­ми­шља­ње, а не ис­хи­тре­ну ре­ак­ци­ју. Ли­де­ри др­жа­ва на­шег кон­ти­нен­та об­ја­шње­ње за ак­ту­ел­не му­ке, јед­но­став­но, не­ма­ју. Уоста­лом, не­ма га це­ла ме­ђу­на­род­на за­јед­ни­ца оли­че­на у Ор­га­ни­за­ци­ји ује­ди­ње­них на­ци­ја. А то отва­ра про­стор за са­мо­стал­не, ис­хи­тре­не ини­ци­ја­ти­ве, с ма­гло­ви­тим ци­ље­ви­ма и без истин­ске од­го­вор­но­сти.

Но, вра­ти­мо се на по­че­так тек­ста и рат­не ху­шка­че. Склоп у ме­ђу­на­род­ним од­но­си­ма, оп­те­ре­ћен стал­ном гла­ђу за енер­ген­ти­ма и јеф­ти­ном рад­ном сна­гом, ве­о­ма је по­го­дан за сми­шља­ње ко­је­ка­квих „те­о­ри­ја о бу­дућ­но­сти на­ше пла­не­те” и по­сле­ди­ца­ма ко­је би иста мо­гла да до­не­се. Жи­ви­мо у ве­ку не­кон­тро­ли­са­них елек­трон­ских ме­ди­ја и ком­пју­тер­ских дру­штве­них мре­жа. На том те­ре­ну све је до­зво­ље­но и при­хва­тљи­во. Па и ху­шка­ње да аме­рич­ко-изра­ел­ска агре­си­ја на Иран у јед­ном тре­нут­ку до­би­је оре­ол но­вог свет­ског ра­та.

*Но­ви­нар „По­ли­ти­ке” у пен­зи­ји

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек уређивачку политику листа