Пред огледалом

Ако заиста жели да се суочи са предрасудама и ако жели да промени слику коју свет о њој има, Србија мора стати пред огледало. Да би успешно мењала представу о себи, мора се и сама мењати.

Србија спада у ексклузивни клуб држава чија репутација тешко може бити гора. Екстремно негативна медијска слика о Србији и Србима грађена је крајем протеклог века врло професионално, агресивно и систематски. Политичких циљева ради, кршени су сви принципи професионалног извештавања, често и најелементарнија правила политичке коректности, доброг укуса, каткад и здравог разума. Не треба, наравно, потценити ни деструктивну помоћ самих Срба процесу сопствене сатанизације.

Ако је сатанизовање Србије трајало десет година, промена те представе трајаће бар три пута дуже. Овде нема пречица. Данас је све роба и све се може брендирати, укључујући и државе. Проблем је у томе што ефекти брендирања трају једва нешто дуже од саме кампање и што се само од квалитетне робе може направити и успешна робна марка. Брендирање је комерцијални процес, не и процес стицања поштовања.

Поштовање се не може купити ма колико се новца потрошило на промотивне спотове, маркетиншке агенције и лобисте. За разлику од лоше репутације која се не мора нужно и заслужити, добра репутација мора, а то тражи планирање, стрпљење и упорност, ту тако дефицитарну домаћу робу.

У грађењу лоше репутације увек се користе стереотипи који се везују за одређене народе. Негативне особине дела нације (које су рационална подлога стереотипа) пренаглашавају се, а потом се приписују нацији у целини. Не треба се заносити ни илузијом да је Србија у прошлости имала сјајну репутацију, коју је потом изгубила. Она је само повремено била од користи западним силама, или се налазила у заветрини југословенског недефинисаног идентитета, па је антипатија била мања.

Држава Србија се већ дуго доживљава као реметилачка и агресивна, као превише блиска Русији и њеним интересима. Вековни анимозитет према Русији се тако делом пренео и на Србију. Уз то, ни атрибути „балканска” или „православна” нису нарочито популарни у западном речнику. Корак по корак, стварана је слика опасног, непоузданог и некултурног народа.

У том свеукупном кошмару, Србија данас има једну велику предност – очекивања од ње су толико мала, да свако ко у њу дође по правилу бива пријатно изненађен. Уместо балканске касабе, Београд (на пример) делује као пријатан град нормалних људи који не шетају около са шубарама на глави и камом у зубима. Споро, веома споро, прича о страшним Србима ће се мењати. Са сваким странцем који кроз Србију прође или у њој краће борави, лоши стереотипи ће се крњити.

Како се слика буде мењала, појавиће се нови проблеми. Странци се неће задовољавати само тиме да у Србији остану живи, или да се за мале паре добро проведу. Ушминкани београдски излози и сређене улице у центру неће моћи да сакрију запуштеност периферије, провинцијских градова или села. Странци ће постајати критичнији, гледаће пажљивије и уочаваће све оне слабости које никако не нестају са српске сцене – напротив, све се агресивније промовишу и добијају недопустиви легитимитет у јавном, културном и политичком животу. Мислим пре свега на бахатост, недисциплину, некултуру, неваспитање, некомпетентност – све оно што мора сметати и сваком пристојном грађанину Србије.

Одговорност за промену је увек и пре свега на елити, а та елита, таква каква је, непрофесионална и често корумпирана, данас блокира промене и постаје промотор најгорих српских особина. Углед Србије зависиће од способности елите да се избори са својим слабостима и усвоји језик, манире и правила понашања света који пресудно утиче на њену судбину. Ако се та правила не науче, свет ће чути поруке које Србија шаље, али их неће разумети, или неће хтети да их разуме.

Србија ће успети да промени своју репутацију тек онда када неко ко у Србију уђе не примети да је изашао из Европе – када возови не буду спори и запуштени, када путеви буду добри а возачи цивилизовани, када улице и тоалети постану и остану чисти, а куће и дворишта одржавани. Тада више неће ни бити важно да ли је Србија формално део Европске уније. Постаће привлачна и себи, стећиће самопоуздање, а то је можда и важније од онога што странци о њој мисле.

Финансијски консултант

www.nkatic.wordpress.com