Почаст свој изгубљеној деци света

Неизмерни бол родитеља услед губитка деце, тема је комада „Драги сине...” кореографа и играча Саше Риве и Симона Репела, који ћемо видети вечерас од 20 часова у престоничком, новом простору „Ложионици”, на 23. Београдском фестивалу игре. Ово уметничко искуство позива публику да размисли о крхкости живота у времену и друштву у којем живимо, актуелно је у светлу нових догађаја на светској политичкој сцени и иако то можда и није била првобитна намера аутора, има у себи дубоку антиратну поруку.

Радња ове представе прати породицу – мајку, оца и њиховог сина – чији се животи распадају, када син одлучи да оде у рат. На сцени је троје играча, Саша Рива, Симон Репел и Ана Јунг, коју је наша публика и раније гледала (играла је у Холандском плесном театру и код Јакопа Годанија). Представа почиње флешбеком... породичним портретом. Садашњост је заустављена у тишини, где мајка гаји трунку наде док покушава да напише писмо свом сину, још увек очекујући његов повратак. Бол је тих, али непрекидно присутан. У будућности, родитељи остају да живе са сећањима.

У сусрету са београдским новинарима пре два дана Рива и Репел су представили речима оно што ћемо видети вечерас на сцени:

– Представа „Драги сине...” настала је 2024. године и веома је актуелна, припада позоришту, физичком театру. На сцени видите стару жену како пише изгубљеном сину у рату, не зна где је он и нада се да ће можда то писмо стићи до њега. Међутим, овај комад, иначе наративан, састављен од савремене и традиционалне италијанске музике, ипак не говори о рату, рат додуше окружује ову причу. У првом плану је губитак детета. Губитак родитеља је увек тежак, али је природан, али није природно да родитељ надживи дете. Истраживали смо не само тај осећај већ и како наставити живот даље. Имали смо на уму и Италију четрдесетих година прошлог века, за време Другог светског рата. Ова прича одаје почаст свој изгубљеној деци света и свим родитељима сличне судбине.

С обзиром на то да се кореографије Риве и Репела баве и другим темама попут искрености и слободе у старијим годинама, о феномену старења, том последњем поглављу живота, о одрастању или насиљу над женама, они додају да их у раду инспиришу и сликарство, музика и књижевност. Њихов стил игре су неокласицизам и модерни израз.

Занимљиво је да су Рива и Репел креирали део церемоније отварања Олимпијских игара у Кортини:

– Креирали смо првих пет минута церемоније отварања ОИ. Учествовало је 70 играча, као и прваци балета миланске „Скале”. Наравно, то се сасвим разликује од рада на позоришној представи, али је важно стећи осећај и за такву врсту креације.

„Рива и Репел” је уметничко удружење које су основали ови уметници 2020. године у Женеви, зато што су играли у Балету Опере тог града у Швајцарској. Заједно су учили на Хамбуршкој балетској академији и играли у трупи Џона Нојмајера. Током својих каријера, ови изузетни играчи су се приближили различитим кореографским стиловима, а онда осетили потребу да изразе своју креативност. Кореографски радови занимљивог двојца утемељени су на позоришном квалитету, нежности и поетици театра. Стилизоване слике повезане су неокласичним и савременим речником, као и снажним гестовима.

Како сазнајемо, очекује их динамична сарадња са више познатих европских компанија, а са овим комадом „Драги сине...” гостоваће у наредном периоду широм Италије и Немачке.