Срби срећнији од народа у региону и ЕУ

Србија се налази међу тридесет најсрећнијих земаља на свету, према резултатима велике анкете коју на годишњем нивоу спроводи Центар за истраживање благостања Универзитета у Оксфорду, уз сарадњу са компанијом „Галуп”, која се бави истраживањем јавног мњења и Мреже УН за решења одрживог развоја. Истраживање Глобалног индекса среће захтева од испитаника у 147 земаља да оцене свој живот на скали од нула до десет. Истраживачи су приликом истраживања узели у обзир шест фактора који укључују БДП по становнику, очекивани животни век, великодушност, питање друштвене подршке и солидарности, као и перцепције слободе и корупције.

На листи традиционално предњаче нордијске и земље Бенелукса, уз високо развијене државе Северне Америке и Европе. Србија се, међутим, према индексу среће нашла у европском просеку и високој тридесетој позицији, што је са изузетком Словеније, ставља у сам врх региона, а у равноправан или бољи положај у односу на многе чланице Европске уније. Такође је уочљиво да је рејтинг Србије на листи најсрећнијих земаља све виши из године у годину. Најлошији пласман остварен је 2011. године, када се наша земља нашла на 118. позицији. Од тада је све видљивији напредак на листи који је ове године резултирао до сада најбољим пласманом, 30. местом, одмах испод Велике Британије.

Шта се то променило у претходних 15 година и довело до другачије перцепције код грађана Србије, питали смо саговорнике „Политике”, саветника министра за европске интеграције Срђана Барца и професора социологије на Филозофском факултету Владимира Вулетића. „Идеална држава није она која је савршена и у којој нема проблема, већ она која помаже својим грађанима да проблеме успешно превазилазе. Управо у томе се мери снага једне политике и озбиљност једне државе. Срећу је можда и најтеже измерити, јер она не зависи само од једног податка, једне плате или једног политичког слогана, већ од општег осећаја људи да ли њихов живот иде у добром смеру, да ли имају сигурност, подршку и веру у будућност. Зато многи покушавају да манипулишу управо овом темом и да на њој уберу политичке поене. Међутим, када овакав податак долази из истраживања које потписују светски признати стручњаци за ову област, онда он има посебну тежину и не може тек тако да се релативизује”, сматра Барац.

Своје утиске поделио је и професор Вулетић. „Интересантан ми је индекс који сведочи о високом степену среће где смо се нашли међу земљама које доминирају, а пре свега се ради о САД, европским, па и латиноамеричким државама у извесној мери. Узимајући у обзир да је један од битнијих критеријума истраживања и БДП, који је као мера доста непрецизан, али јесте некакав синтетички податак. То је сведочанство колико често заборављамо чињеницу да спадамо у релативно мали проценат људи на планети који може да се сматра привилегованим. Иако то делује као нешто подразумевајуће, текућа вода у становима, тоалет и друге материјалне ствари које су нам обезбеђене, нису одувек биле тако лако доступне. Две или три генерације уназад, наши преци живели су на селу без свих тих благодети. То је важно знати”, истиче Вулетић.

Како наводи, материјалне вредности свакако јесу основа перцепције среће, али када се достигне одређени ниво благостања, оне више немају утицај. „Релативни термин среће постао је предмет интересовања све више у ово постматеријалситичко доба јер се одавно схватило да индустријски развој доноси материјално благостање, али је показао и једну тамну страну, пре свега виши степен отуђења, као и ризике попут еколошких и многих других. Тако је почело сагоревање на послу, угрожавање институције брака, дестабилизација породице и друге карактеристике које су довеле до питања да ли је само материјално благостање довољно за срећу. Зато у овом истраживању имате ових неколико критеријума, али то је могло и да се прошири на више. Верујем да би Србија уз већи број критеријума заузела још бољу позицију”, сматра Вулетић. Додаје да се у истраживању не помињу климатски услови. „Иако нордијске земље имају веома мало сунчаних дана, питање је да ли би се котирале тако високо да је и тај критеријум узет у обзир. Свако од нас из личног искуства зна да расположење зависи у великој мери од временских прилика.

Барац посебно истиче то што је Србија још 2013. године била на 106. месту, а данас је далеко боље позиционирана. „То показује да није реч ни о случају, ни о тренутном утиску, већ о дугорочном помаку који су грађани очигледно препознали у свом свакодневном животу. Такав резултат не долази преко ноћи, нити се ствара било каквом кампањом, већ озбиљним радом, политичком стабилношћу, економским јачањем земље и јасним развојним циљевима. Економско оснаживање сваке породице у Србији, пронаталитетна политика, инфраструктурно опремање земље, изградња путева, пруга, болница, школа и вртића, као и стално подизање животног стандарда, стварају осећај да држава није немоћна и да постоји јасан правац развоја. Чини ми се да је можда и најважније управо уверење да Србија иде напред и да има план како да сваком грађанину буде боље у наредној деценији”, истиче Барац.

Како каже, када људи виде да се земља развија и гради, као и да постоје циљеви, а држава показује капацитет да одговори на изазове, онда се они природно осећају мирније, сигурније и задовољније. „Наравно, нико озбиљан неће рећи да је све идеално и да проблема нема, али разлика између успешних и неуспешних држава није у томе да ли имају проблеме, већ у томе да ли умеју да их решавају и да ли грађанима уливају поверење да ће сутра бити боље него данас. Управо је то, по мом мишљењу, кључни разлог због којег се Србија данас другачије доживљава него пре петнаест година”, подсећа Барац.

Када је реч о Србији, професор Вулетић подсећа да од 2011. године имамо повећање плата и смањење стопе незапослености, што утиче на одређени део популације када је реч о сопственом вредновању, па су самим тим задовољнији. „Ставио бих акценат на нешто на чему се радило од 2011. године. То је подизање осећаја националне солидарности. Има ту снажних реакција иако се то можда не примећује у толикој мери. Тај индивидуализам изражен у грабежи за време оног транзиционог периода од 2000. године тада је завршен. Након тога се успоставила некаква класна структура, а потом смо имали повећање друштвене покретљивости”, подсећа Вулетић.

Како објашњава, припадници и потомци нижих друштвених слојева сада могу да очекују стицање статуса виших друштвених положаја. „То се овде не истиче у толикој мери јер изазива оштре реакције код значајног дела средњих слојева који се осећају угрожено пред доласком неких нових структура које они сматрају недостојним одређеног друштвеног положаја, као и да само њима припадају одређене наслеђене привилегије, али то су чињенице. Нема сумње да је и то отварање прилике за бољим друштвеним положајем код многих допринело и промени перцепције друштвене среће”, сматра Вулетић, додајући да се у Србији изузетно високо вреднује осећај блискости и солидарности.

Према речима Срђана Барца, занимљиво је и недавно истраживање „Галупа”, које је Србију, према рангирању среће младих, сврстало на треће место. „То је још један важан сигнал, јер су млади најбољи показатељ да ли једна земља има енергију, перспективу и веру у будућност. Уколико неко каже да је то ствар утиска и перцепције, то јесте тачно, али управо се и то рачуна, јер је суштина у томе како се људи заиста осећају. Политика на крају и јесте успешна само онда када грађани осећају да живе мирније, сигурније и с више наде него раније”, закључује Барац.

Вулетић поручује да је важно бити скромнији и свеснији своје привилегованости у овом свету. „Сада беремо доста плодова такве привилегованости. Питање је како ће то изгледати у будућности. Подсетићу вас да смо пре нешто више од две деценије имали и ситуације изолованости, санкција, бесперспективности, ратова и бомбардовања. Све су то услови у којима човек не може да има осећај оптимизма”, подсећа Вулетић.

Наводи да је за осећај среће важна перспектива. „То је осећај да ће сутра бити боље, ако не вама, онда вашем детету. То је везано и за конкретне земље. Видимо да многи који су предњачили у том осећају, више немају такву перспективу. Сада већ расте прва или друга генерација Американаца која живи лошије него што су живели њихови родитељи. То овде још увек није случај и постоји снажан осећај и очекивање да ће новије генерације живети боље од родитеља”, каже Вулетић.

Подсећа да је такво осећање било изражено на простору Југославије након Другог светског рата, у Србији након бомбардовања и посебно након транзиције током које је дошло до распада социјалних веза, аномије и губитка свих друштвених, нормативних и вредносних оријентира. „Рушење једног поретка довело је до услова у којима не можете осећати срећу. Једне вредности, социјализма у нашем случају, замениле су друге увођењем капитализма, а многи нису ухватили корак са новим поретком. Дошло је до ломова у главама људи, тако да је транзиција заиста један период који може да објасни тако низак положај Србије када је реч о осећају среће. Како су ти процеси завршени и сада је мање или више познато шта ко може да очекује од постојећег друштвеног поретка, дошло је и до промене перцепције сопственог осећаја среће”, закључује Вулетић.

Како солидарност или отуђеност утичу на корупцију

Професор Вулетић подсећа да је друга страна осећаја солидарности, перцепција корупције која се у истраживању наводи као најслабија тачка у Србији. „Велики део политичке борбе критичара власти се заснива заправо на тој идеји корупције. То ствара утисак код одређеног броја људи. Међутим, имате и другу страну медаље, где ви поред великог броја послова и великог новца имате наравно и веће прилике за корупцију. На све то корупција је као феномен високо повезана са тим осећајем солидарности, где ћете ви увек помоћи неком ко вам је близак рођак, пријатељ итд.”, прича нам Вулетић.

Наш саговорник констатује да је појам солидарности директно супротан оном чиме се високо бирократски и институционално развијене земље поносе, а то је једна врста отуђености. „Ми смо склони да видимо корупцију код других, али када, примера ради, нас лично неко уведе преко везе код, рецимо, лекара или у неку другу институцију, онда нам то наравно не смета. Бирократски принцип где је корупција сведена на најмању могућу меру подразумева висок степен отуђености. Полицајац који вам је комшија када би вам наплатио казну, ви бисте га назвали битангом. На другој страни уколико вас пусти, сматрате то позитивним и још га частите”, сликовито је описао Вулетић.

Лобирање у САД и интереси западних корпорација

На наше питање колико код нас проблем корупције представља важну тему у политичком смислу, будући да су сви свесни сопственог учешћа у коруптивним процесима, Владимир Вулетић каже да је феномен преувеличан, што је условио развој неолибералног капитализма, као и да није у довољној мери дефинисан. „Када је реч о корупцији, никада не можете дефинисати на шта се тачно односи. Имате системску корупцију која се у Америци назива лобирањем. У Србији немате такву могућност да неком платите одређени проценат у замену да вам помогне да дођете до одређеног посла. Имате механизме који функционишу на црно”, каже Вулетић.

Према речима нашег саговорника, у Србији постоји велики број страних компанија у којима нема толико изражене корупције. „Имате и велики новац који се слива из различитих делова света и наравно да ће ту бити корупције. То није врста корупције која иритира просечног човека. Некога ће можда иритирати појединци са бесним аутомобилима или бахатим понашањем, али то нису људи из непосредног окружења просечног грађанина”, наводи Вулетић.

Како истиче, сви полазе од тога да је корупција негативан феномен, али она може имати и подстицајан ефекат на привреду. „Када имате релативно уређен систем, онда корупција не представља толико велики проблем. Корупција је као феномен проблематизована, што је у тесној вези са неолибералним капитализмом, према чијој доктрини ништа не сме да има утицај на тржиште, ни држава, ни синдикати, па ни корупција. Зато је корупцији придата таква вредност. Међутим, ви код нас социолошки имате изражену склоност према некој врсти онога што данас дефинишемо као корупцију, попут примера где сте некад ишли код свештеника, лекара или учитеља, носећи кокошку или прасе”, подсећа Вулетић.

На другој страни, наводи, прича о корупцији се користи да се оправда стање неразвијених. „Тако су у Африци, за ситуацију у одређеним државама, кривили тамошње власти за корупцију, а њих су заправо корумпирали власници корпорација које су дошле са Запада и онда вам кажу – није проблем у неједнакој размени или недовољној индустријализацији”, сматра Вулетић.